Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica planete svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila olimpijsko zlato u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, sa samo dve decenije života, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored olimpijskih odličja, sa nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Početkom 70-ih godina prošlog veka, kada se na terenu pojavila Svetlana – Ceca Kitić, rukometni stručnjaci su govorili “ova mala će biti čudo”! Simpatična, vragolasta devojčica, ogromnih stopala i šaka ostavljala je bez daha sve koji su je videli sa rukometnom loptom. Umela je ono što niko nije. Bacala je u očaj protivničke rukometašice, dizala publiku na noge, dovodila prisutne do delirijuma, zavređivala aplauze i onih koji nisu bili u njenoj ekipi, igrala do 49. godine… Sve to mogla je samo ona. I postala je čudo, zapravo, zvanično najbolja rukometašica sveta svih vremena!
Nedavno su rukometašice Srbije imale priliku da posle 33 godine izbore učešće na Olimpijskim igrama, ali nisu uspele. To je, između ostalog, bio povod da se podsetimo na slavne dane našeg rukometa. Jer, Ceca je bila deo reprezentacije Jugoslavije koja je osvojila dve olimpijske medalje. Na trećim iz njene generacije, Igrama u Seulu, nije učestvovala zbog trudnoće.
Upoznavanje sa loptom
Sve je počelo tako što ju je majka Ivanka Kitić prekoravala zato što dira očev dres i kopačke. Svetlana nije previše marila za to. Jedino što bi moglo da ukroti tu šestogodišnju devojčicu, mislila je majka, mogla bi da bude škola.
Međutim, nije. Ceca je nastavila “po starom”.
Omiljeno mesto u ranom detinjstvu bio joj je fudbalski stadion u Tušnju. Lako je preskakala žičanu ogradu, ili se provlačila kroz veće rupe oko stadiona. Tamo bi, jednostavno, bosa hodala po travi, ili se zabavljala sa loptom. Odlično je baratala “bubamarom”.
– Četiri godine smo živeli u prigradskom naselju Lipnica, kasnije smo se preselili u kuću, koju je jedna ulica delila od tuzlanskog stadiona “Tušanj”. Tamo je tata igrao fudbal u slobodno vreme i tada sam prvi put videla loptu. Kad god bi me kasnije neko od rodbine pitao šta da mi kupi, vriskom sam odgovarala “loptu”. Pošto sam redovno tukla sve dečake svog uzrasta u komšiluku, jer su zadikrivali mog mlađeg brata, mama je rešila da me ranije pošalje u školu. Stalno je slušala pridike komšija kako “terorišem” njihovu mušku decu i mislila je da će sedenje u školskoj klupi da me umiri. Prevarila se, jer sam u školi otkrila da mi je lopta omiljena igračka – pričala je Svetlana mnogo godina kasnije.
Ocu se nije dopalo što je “povukla na njega”.
Najbolji strelac
– Tata je govorio da fudbal nije za devojčice, da je bolje da trčkaram sa drugaricama po školskom dvorištu, ali ja sam bila tvrdoglava – znala je da kaže Svetlana.
Valjda je to i “oteralo” Cecu na atletsku stazu. Nakratko. Odatle se preselila na košarkaški teren i zadržala se dok joj trener nije poručio da je bolje da odustane.
– Bila sam previše niska za košarku i nastavnik fizičkog, Branko Pešić, odveo me je na trening rukometašica. Stala sam ispred mreže, ali mi se nije dopalo, pa sam tražila da šutiram. Kada sam loptom skinula paučinu iz gornjeg levog ugla gola, znala sam da ću ceo život provesti na rukometnom terenu. U blizini naše kuće nalazila se limena garaža ispred koje sam kredom stalno obeležavala prostor od šest metara. Po ceo dan je pucala lopta o tu garažu, baš kao i nervi mojih nesrećnih komšija – govorila je Svetlana.
Nastavnik ništa nije morao dva puta da joj objasni, a neretko je činila majstorije i pre nego što bi joj pokazao. Bio je oduševljen njenim osećajem za igru, razumevanjem, posebno zalaganjem, pa je brzo postavio na udarno mesto, bekovsku poziciju, gde se kretala slobodno, a reagovala instinktivno. Najviše je volela da šutira, pa je davala i deset golova po utakmici i ubrzo postala prvi strelac Druge lige i najbolja u Jedinstvu iz Tuzle, klubu u kome je igrala kompletna školska ekipa. Ljudi su počeli da je prepoznaju na ulici, a ona je i dalje krila od roditelja da trenira rukomet. Na treninge je odlazila tako što je kuću napuštala sa knjigama, uz poruku da ide da uči kod drugarice.
– Bila sam mirna i skoncentrisana na časovima, kako bih momentalno savladala što više gradiva. Dogovorila sam se sa roditeljima da ne moram da sedim u kući sve dok budem imala dobre ocene. Nastavnici fizičkog su tada bili odgovorni prema važnom poslu, pa su decu motivisali da se u školskim sekcijama bave sportom. Probala sam sve. Odbojku, gimnastiku, atletiku, košarku, fudbal… Imala sam odličan dribling i najbolji centaršut u školi, ali sam maštala da postanem reprezentativka u košarci – govorila je o svojim počecima Ceca.
Rođenje slavili danima
Svetlana je najstarije dete u porodici Kitić. Kasnije su se rodili sestra Gordana i brat Slobodan.
– Taj 7. jun 1960, kada me Ivanka rodila, proslavljali su nekoliko dana. Posle su se mnogo obradovali i dve godine mlađoj sestri Gordani, odnosno posle pet godina i bratu Slobodanu – pričala je Ceca u jednom intervjuu.
Preležala meningitis
Najbolja rukometašica sveta bila je izuzetno temperamentno dete. Nemirni duh nije je napustio ni kada je kao 11-godišnja devojčica obolela od meningitisa. Ispitivanja su trajala danima, toliko da je u jednom momentu i život bio u opasnosti. Ni tada Ceca nije mogla da se skrasi, čim joj je bilo bolje, odmah se vratila igri, iako su je roditelji upozoravali da je to vrlo opasna bolest i da bi trebalo malo da se sačuva.
