Svetlana Kitić je zvanično najbolja rukometašica planete svih vremena. Ceca Nacionale bila je član najtrofejnije ekipe u istoriji našeg rukometa, Radničkog sa Crvenog krsta. Sa “krstašicama” je osvojila Kup šampiona 1980. i 1984, a 1986. Kup pobednika kupova. Rođena Tuzlanka je sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila olimpijsko zlato u Los Anđelesu 1984, a četiri godine ranije, sa samo dve decenije života, okitila se srebrom na OI u Moskvi.
Igrala je do 49. godine i u prebogatoj karijeri osvojila 21 klupsku titulu, a pored olimpijskih odličja, sa nacionalnim timom se okitila srebrom na SP u Južnoj Koreji, zlatom i bronzom na juniorskim prvenstvima sveta. Odigrala je 202 utakmice za reprezentaciju i postigla preko 900 golova.
Onoga trenutka kada su roditelji saznali da ide na rukometne treninge, Svetlani je pao teret sa leđa, iako ukućanima, posebno ocu, uopšte nije bilo pravo što je toliko dugo krila od njega takve stvari. To je značilo da i u kući može da priča o rukometu, da se posavetuje sa roditeljima.
– Tata Dušan je bio strog, ali pravičan. Smetalo mu je što u kratkom šortsu trčim po terenu, pa sam morala da krijem da odlazim na treninge. Posle godinu dana čuo je da se po Tuzli priča kako sam pravi talenat. Postepeno je i sam uvideo da mi rukomet ide od ruke, da me ljudi hvale i veruju u mene. Postao je ponosan i pravi ljubitelj ovog sporta, pa je čak završio i kurs za delegata – priča sa osmehom Kitićeva.
Poziv velikog Radničkog
Za Cecu su utakmice bile kao treninzi. Bila je opuštena, prepuštena igri. Njoj je sve delovalo lako, uobičajeno. Te 1973. dobila je prvu nagradu – postala je juniorska reprezentativka BiH i glavna preokupacija mnogih klubova u Jugoslaviji. Razume se, u redu za “čudo od deteta” stao je i Radnički iz Beograda, najuspešniji klub u to vreme. Čuveni stručnjak, Vinko Kandija, koji je tada sedeo na klupi “krstašica”, ali i plavih, bio je kao omađijan Cecinom pojavom. Na testiranju plavih nada u Beogradu govorio je da nju “treba pustiti i samo malo ukrotiti”. Bio je oduševljen kako se jedan devojčurak nadmudrivao sa seniorskim reprezentativkama.
Predsednik kluba sa Crvenog krsta bio je David Kalinić, ugledni društveno-politički radnik. Vrlo brzo krenulo se u poteru za Cecom, koja nije bila jednostavna. Ne zbog velikog broja zainteresovanih klubova, već zbog činjenice da je 15-godišnju devojčicu trebalo odvojiti od kuće, roditelja, društva… Tuzla nije bila blizu Beograda. Ceca je, iako mlada, bila svesna svega.
Mešala su joj se osećanja. Bila je tužna, jer odlazi iz roditeljskog doma, a srećna što je zove najveći rukometni klub u Jugoslaviji. Ključnu ulogu odigrali su roditelji. Po pričama koje kolaju rukometnom čaršijom, najzaslužniji je otac Dušan, jer po toj verziji, majka nije htela da čuje da Ceca ide u Beograd. Želela je da, kad završi srednju školu, pošalje dete u Zagreb, na studije, gde bi joj se kasnije pridružila sestra Gordana.
Po priči tadašnjeg Kandijinog pomoćnika, Dragana Nišavića, Svetlanu su maltene kidnapovali. Čekali su satima da se otac vrati sa posla, pošto im je majka pred nosom zatvorila vrata i nije ih puštala u stan.
Bekstvo iz prestonice
Ceca se našla u Beogradu, u društvu predsednika “krstašica” Kalinića i Branka Kosovića, tehničkog sekretara. Sve joj je bilo zanimljivo dok nije stigla do hotela “Turist” u Sarajevskoj, gde su je, maltene, krili. Sve je iole nekako išlo, dok nije došao 15. rođendan (7. jun 1975.) koji je Ceca proslavila u hotelskoj sobi. Tada je odlučila da ode. Na salveti je napisala poruku Kaliniću da odlazi:
– Čika Davide, vraćam se kući. Hvala na svemu. Sve pare što ste mi dali, vratiću čim se zaposlim.
Otišla je do autobuske stanice i kupila kartu do Tuzle.
– Momenat kada sam kročila u Beograd, označio je kraj mog detinjstva. Tako sam 15. rođendan proslavila sama u hotelskoj sobi, pa su me muka u stomaku i tuga u srcu “spakovali” u prvi autobus za Tuzlu. Morala sam da vidim svoje. Ljudi iz Radničkog su imali razumevanja za moj emotivni krah. Tata mi je objasnio da ću u rukometu nešto napredovati jedino u Beogradu i tada sam iz drugog pokušaja nastavila karijeru u slavnom klubu sa Crvenog krsta.
Ipak, Jedinstvo nije htelo tako lako da se odrekne najbolje igračice. Kako je prekršen ugovor bio na strani njenog matičnog kluba, Ceca je prvi put u karijeri zbog rukometnih propisa, pauzirala godinu dana. Ono što je sigurno, nije mnogo izgubila, pošto je sve vreme bila pod budnim okom Vinka Kandije, u koga je gledala kao u boga. On joj je posvećivao posebnu pažnju, svestan da je Ceca drugačija od ostalih.
Nova Mara Torti
Svetlana je napredovala neverovatnom brzinom i već stekla idola.
– Biću kao Mara Torti, u svemu. I dres sa brojem šest ću da nosim i biću najbolja na svetu. I bolja od nje – zadivljeno je Ceca gledala sve mečeve reprezentacije Jugoslavije, posebno neverovatnu Maru.
Kasnije je rekla da joj je žao što je Mara prestala da igra 1975, taman kada je ona počinjala.
-Žao mi je što nisam imala priliku da budem sa njom u reprezentaciji – komentariše Kitićeva.
Živela punim plućima
Najbolja na svetu u svojoj branši bila je izuzetno hrabra i otvorena. Iskrenost je često skupo koštala u životu.
– Kada se bojiš, to je kao da ne živiš – znala je da kaže.
A Ceca je živela punim plućima. I kad je smela i kada nije.
Finta za divljenje
O Cecinoj finti i danas se priča. Kao dešnjak, odbrambenog igrača cima udesno, potom ulevo, pa opet udesno i punom brzinom se baca kroz otvoren prostor ka golu. Radila je to tako spontano i toliko nesvesna tih prirodnih kretnji, da je mnogo godina kasnije tvrdila da joj je tu varku, njen najjači adut, pokazao rukometni čarobnjak Vinko Kandija. Ipak, mnogi tvrde da nije bilo tako, da je Ceca sa tom fintom stigla na Crveni krst.
