Milan Popadić i Nikola Krstović, profesori muzeologije i heritologije (opšta teorija baštine) na Filozofskom fakultetu u Beogradu, smatraju da najavljeni projekat restauracije dvoraca i vila zvuči dobro u teoriji, ali da mu preti niz zamki koje treba izbeći prilikom realizacije.
Sama reč dvorci deluje bajkovito i romantično i upućuje na nešto što bi trebalo da otvori pozitivan način razmišljanja. Ukazuje na vrednost iz prošlosti vrednu čuvanja, nešto u čemu su se sabrali istorija, sadašnjost, ponos i emocija. Uzimajući sve to u obzir, profesori se slažu da projekat zvuči fenomenalno. Profesora Krstovića, međutim, zanima šta iza toga stoji, odnosno kojim operativnim modelima misle to da izvedu, a da je, po njemu, najveći problem to što planiraju da srede čak 118 dvoraca i vila.
– Mislim da je ovo prevelik projekat za Srbiju gde praksa pokazuje da država ne može da se stara dobro o deset kuća, pa stradaju stare vile i znameniti objekti. U poslednjih pet godina samo u Beogradu ih je deset srušeno… Mi nemamo taj odnos da nešto malo započnemo i učimo se na greškama, pa postepeno povećavamo apetite. Ne, mi odmah krećemo u veliko. Nikada nisam čuo za primer u svetu da se odmah radi 100 kuća, a samo za jednu je potrebno idejno rešenje rekonstrukcije i restauracije, projektno rešenje, rad… Ovo je velika ideja koju je nemoguće izvesti bez veoma preciznog akcionog plana i strategije, taktičkih poteza. U suprotnom, dobićemo ono što se već dešava na Zlatiboru i po banjama, da kuće nestaju ili se pretvaraju u paradoksalne sadržaje, koji uopšte ne odgovaraju nasleđu, a tu prvenstveno mislim na kolektivni identitet – ukazuje prof. Krstović za “Vesti”.
Profesor Popadić naglašava da ne može da bude loše što neko hoće da se brine o zapuštenim objektima, ali je pitanje šta će dalje biti s njima. Da ne budu pogrešno shvaćeni, ovi istoričari umetnosti ističu da nisu protiv korišćenja dvoraca i da baština treba da bude deo svakodnevnog života.
– Ranije su se dvorci posmatrali kao sakralni objekti koji se ne smeju upotrebljavati, ali to prosto nije tako. Baština mora da živi. Ona je resurs, stvorio ju je čovek iz svojih potreba za identitetom u savremenom životu. Potreba čoveka je da neguje svoj identitet, ima potrebe za ostacima prošlosti, iako su ponekad izmaštani. Postoji čitav sistem tehničke i pravne zaštite kako negovati baštinu, održavati resurs za javno dobro. Ali treba imati u vidu da to nije naše, mi to samo trenutno koristimo i to treba da ostane posle nas za nekog drugog – priča prof. Popadić uz opasku da se baština najbolje čuva tako što se neguju baštinici te da zato, osim o zdanjima, treba brinuti o zajednicama u kojima se nalaze i omogućiti im da učestvuju u obnovi. A kad se obnove i zajednice ih shvate kao svoje, stvara se ponos i time se “obezbeđuje da baština traje, a ne da bude tek još jedan oktroisani projekat”.
– Baština propada kad nema ko da je nasledi. Pritom ne govorim o pravnom aspektu, vlasništvu, već ko razume vrednost toga što je napravljeno, ko to neguje, kako se odnosi prema tome. Dakle svaka baština podrazumeva neku upotrebu, ali bi ona trebalo da bude baštinska. Ako samo delujemo u okviru ekonomskog sistema, onda je cilj ekonomski – objašnjava Popadić. Tome u prilog naglašava da, kad govorimo o zaštiti nasleđa i negovanju kulturne baštine, zavodi za zaštitu spomenika kulture prvi treba da budu konsultovani za mišljenje.
– Mi pričamo iz kabineta, a zaštitari su na terenu. Oni vide dvorce i njih mnogo više pogađa u kakvom su stanju ta zdanja. Njih treba prve pitati prilikom realizacije projekta – smatra Popadić.
Mentalna korupcija
Pitanje je, kažu naši sagovornici, ko će realizovati taj projekat, da li armija profesionalaca ili armija investitora i političara “koji imaju poprilično jeftin ukus kako nešto treba da izgleda”.
– Dotičemo se sad teme koja je mentalno koruptivna prema istorijskom nasleđu, a to je investitorska gradnja. Pročitao sam da će ih pretvarati u hotele, restorane, a to podrazumeva spajanje različitih interesa, privatno-javna partnerstva. Nasleđe trpi takav odnos ukoliko su institucije i profesionalnost ljudi koji se time bave na visokom nivou – napominje prof. Krstović. Kao primer je naveo Francusku u kojoj projekti restauracije dvoraca prolaze ozbiljne kontrole (nacionalnu, regionalnu i lokalnu) te pohvalio inicijatore ideje što hoće da čuju iskustva Francuza.
Svakako, uveren je, ne treba se zaletati velikim brojevima i najavama.
– Hajde obnovite jedan, da vidimo da funkcioniše, pa hajmo na još dva, pa na četiri i doći ćemo do cifre od 118. Kada se suprotno pristupa, to znači da interes broj jedan nije baština već dočepati se zemlje, napraviti luksuzne ali bezlične hotele. Odnosno uraditi transfer iz javnog sećanja u privatno vlasništvo – upozorava Krstović. Na naše pitanje da li se plaši da će se to desiti, rekao je ubedljivo da je, zbog prethodnih iskustava, gotovo ubeđen da je “u ovakvom sistemu planiranja i promišljanja taj transfer neminovan”.
A to bi, dodaje, bila velika šteta, jer svi ti dvorci pričaju istoriju ne samo Srbije već cele Evrope.
– Znate koje su sve sudbine, priče, međunacionalnih i verskih odnosa, sukoba, tolerancije i mira iza tih dvoraca? Da ne pričamo o legendama i mitovima, koji se vezuju za njih, a emotivno nas ispunjavaju. Plašim se da sve to ne bude zatrto zarad bezlične arhitekture kojoj će biti samo dekor – otkrivaju glavni strah istoričari umetnosti.
Industrija baštine
Najavljeni projekat prof. Popadiću liči na one koji su se začeli u Engleskoj poslednjih decenija 20. veka, nazvani Heritage industrdž
(Industrija baštine), a podrazumevali su upotrebu baštine, ne nužno sa baštinskim rezultatima već ekonomskim i turističkim.
– Industrija baštine je fenomen koji je doživeo brojne kritika i otvorio pitanje kako koristiti baštinu, kako ulagati u nju da traje? Zaključak je da štititi baštinu znači ulagati u one koji će to da naslede. Osim što treba da prepoznamo vrednosti objekata, treba prepoznati i one koji razumeju tu vrednost. Dakle osim ulaganje u obnovu i prenamenu, treba uložiti i u zajednicu, koja živi na tom prostoru, da ona razume šta ima tu – pojašnjava profesor, koji se slaže da treba uzeti u obzir iskustva stranih stručnjaka i institucija, ali da tu postoji opasnost da kolonizujemo sopstvenu baštinu.
– Baština je specifična zbog prostora na kom je nastala, a problem nastaje ako se menja “od spolja”. Zato je veoma bitno ko će to da radi, ko to doživljava kao deo identiteta – naglašava on.
Nemar mnogo košta
Na činjenicu da su mnogi dvorci u katastrofalnom stanju, profesori konstatuju da će sve propasti ako se ne koristi i ne održava.
– Najjeftinije je ako se stvari koriste. Kada izmakne kontroli, malo više propadnu i tad postaje skupo. Ispustite puno i restauracija je veoma skupa, jer se koriste (i tako čuvaju) stari materijali, stare tehnike gradnje – navodi prof. Krstović i dodaje da postoje modeli kako se to radi.
– Spajajmo baštinu sa ekonomijom koliko je moguće, ali ne nauštrb baštine. Ne da neko kupi i stavi katanac za nas, da im nemamo pristup – naglašavaju naši sagovornici.
Sudbina Titove vile
Profesor Krstović priznaje da se plaši pristupa nadležnih realizaciji projekta, odnosno da se zdanjima ne desi sudbina velelepne Titove vile na Zlatiboru.
– Vilu je 1937. napravio bogati Beograđanin Aleksandar Pavlović, koji se oženio Francuskinjom. Živeli su u vili do početka Drugog svetskog rata, a 1944./45. ona je nacionalizovana, kasnije zaštićena kao kulturno dobro kao vila predsednika predsedništva SFRJ. Pavlovićevi naslednici su restitucijom dobili nazad vilu uz enormni porez koji treba da plate. Kako nisu imali taj novac, a lokalna samouprava nije htela da kupi vilu i pretvori je u recimo muzej, punopravni vlasnici su je prodali investitoru. On je oko vile napravio ogromne zgrade sa po desetak spratova, a nju, sada kućicu, pretvorio u recepciju-muzej-restoran. Nekada velika kuća na ogromnom proplanku sada je udžerica, “zatrpana” novim, modernim apartmanima – objašnjava profesor svoj strah. Otkrio nam je i kako je vila zaštićena kao Titova (a nikada nije bila njegova):
– Vila nije zaštićena zbog svojih arhitektonskih vrednosti, iako ju je radio Milutin Borisavljević, naš znameniti arhitekta koji je kasnije predavao u Sorboni, već zbog Tita. Postoji urbana legenda po kojoj je Tito samo jednom boravio u dvorištu vile, nije čak ni ušao u kuću. A i najlepše kuće su njemu davane.
