Nagrada za književnost “Momo Kapor” uručena je piscu Đorđu Matiću za roman “Niotkuda s ljubavlju” na svečanosti u Skupštini grada Beograda. Đorđe Matić je sedmi dobitnik nagrade za književnost, a žiri, koji su činili Muharem Bazdulj, književnik, Vule Žurić, književnik i književni kritičar, i Radmila Stanković, novinarka, jednoglasno je doneo odluku, iako su u užem izboru bila još tri romana nagrađivanih književnika. U obraćanju zvanicama, Matić se zahvalio žiriju, rekavši da mu je nagrada “Momo Kapor” beskrajna čast i zadovoljstvo.
– Ovde je bilo mnogo slavnijih prethodnika laureata, ali srećnijeg i radosnijeg nije bilo! Ja do sada ni pohvalu za pismeni rad u školi nisam dobio, pa će neko reći kako to sad da si dobio ovakvu nagradu? Ja mislim da je ona mene čekala, kao i ja nju tolike godine. Ima nešto kada je četvorka u godini na kraju, za mene je ona najbolja ili najgora, a svakako značajna. Ove godine je meni ravno 40 godina da sam objavio svoj prvi tekst. To je bila recenzija koncerata dva tadašnja važna zagrebačka benda, jer ja dolazim iz sveta rokenrola i rok kulture – rekao je Đorđe Matić i dodao:
– U ono vreme za mene su postojala trojica ljudi koji nisu bili rokeri, ali ja sam ih tako doživljavao. Jedan je bio Arsen Dedić, drugi Igor Mandić, a treći je bio Momo Kapor. Momu nisam poznavao lično, ali je njegova književnost bila sa mnom od dečačkih dana, kada sam i njegove tekstove čitao po novinama. Prva asocijacija na Kaporovu literaturu je sigurna, zaštićena vremena, vremena zemlje u kojoj sam se ja rodio i odrastao. I uvek sam nekako mislio da će ostati vezana za to vreme. Međutim, jedan tajni sloj, jedan tajni nivo Kaporove literature otkrio sam da su me pratili i kroz teška vremena koja nisam očekivao. Ja pripadam generaciji koja je otišla u emigraciju, da bih ostao punih 30 godina i vratio se kući. Kad je došlo vreme da se taj idealizirani zapadni svet upozna iz blizine i sve iluzije koje su se srušile u neposrednom dodiru sa tim svetom, na potpuno neobičan način Moma je bio uvek sa mnom.
Svečanosti kojom se obeležava i dan Kaporovog rođenja prisustvovali su njegova supruga Ljiljana Kapor, članovi žirija i brojni prijatelji pisca i slikara.
Najdraži roman “Knjiga žalbi”
Đorđe Matić kaže da ga je Kaporova literatura pratila kroz teška vremena.
– Pripadam, osim generaciji po godini rođenja, i generaciji 1991. i onoj koja je otišla u emigraciju, da bih tamo ostao punih 30 godina i vratio se kući. I Momo, kao što znate, pisao je često o belom svetu koji smo mi podrazumevali. Imao je kopču na rok kulturu. Kad je došlo vreme da se taj svet upozna iz blizine, Moma je uvek bio sa mnom. U jesen 1991. godine našao sam se u Rimu i među prvim stvarima koje sam učinio je bilo da sam otišao u kafe “El Greko”, gde je on plaćao kafu i kroasan svojim potpisom na salveti, da bih učinio omaž njemu – prisetio se Matić.
On je tada kupovao i po nedelju dana stare novine iz Srbije.
– Prvi meseci emigracije su se činili kao godine. Šest meseci nisam imao kontakt sa svojim jezikom, a onda sam našao “Politiku”. Prvo što sam pročitao bio je njegov tekst. Nisam iz Beograda i rođen sam u Zagrebu. Prvi put sam tada osetio, čitajući taj tekst, kome pripadam i koja je moja kultura. Moj najdraži Momin roman je “Knjiga žalbi”.
