Žive od plate koju zarađuje glava porodice, invalid prve kategorije 54-godišnji Dragan, poštanski službenik. Njegova supruga 41-godišnja Svetlana nije zaposlena, ali dva, tri puta nedeljno, radi za nadnicu, pod uslovom da je neko pozove, što se sve ređe događa.
Deca 19-godišnji Nikola, 17-godišnji Petar i 15-godišnji Stefan se trude da pomognu i olakšaju život roditeljima, koliko je to u njihovoj moći. Tokom raspusta i oni nadniče, a zarađeni novac daju roditeljima i obično ga potroše krajem godine. Tako su prošle godine, svi petoro radili i štedeli za polovni kompjuter, a ove godine za Nikoline studije i tako, slogom i teškom mukom do boljeg života.
Ako je suditi po ovoj porodici, nemaština ipak može da se preživi. Ali, kako sa tim živeti "24 časa dnevno" – samo oni znaju.
– Jedva kraj s krajem sastavljamo, ali zdravlje je najvažnije i želja da decu izvedemo na pošten put – s prigušenim uzdahom kaže Dragan Stefanović, dok nas Nikola poslužuje kafom.
Dragan mesečno zaradi oko 28.000 dinara, odnosno 300 evra. Na režijske troškove ode oko 100 evra, na Draganove lekove, pošto je srčani bolesnik, još 120 evra. Računica prosta, Stefanovićima za život ostaje jedva do 80 evra.
– Život na granici umeća. Šta ćete, zapalo nam tako… Makar živimo u našem stanu – pomirljivo će domaćin, pokazujući nam svoju oazu, njihovo porodično gnezdo.
Stan od sedamdeset kvadrata kupili su pre desetak godina kada su prodali garsonjeru u Mirijevu, koju su dobili u nasledstvo. Stan je kupljen u takozvanoj sivoj fazi.
– Bio je nedovršen, izmalterisanih zidova, bez kade, toaleta, bez ičega, Sve sam, od gletovanja, preko parketa, pločica, krečenja do najsitnijih detalja, radio uz pomoć rođaka i prijatelja, a najviše sam – ponosno priča domaćin.
Lepo sređen životni prostor i čistoća u drugi plan stavljaju stari nameštaj, ali i ukazuju na to da i Stefanovići pamte bolje dane. To što danas žive na granici siromaštva, ne shvataju tragično, a svoje imovinske karte se ne stide. Vredni su i složni i to smatraju najvećim životnim kvalitetom.
– Važno je da tati bude dobro, da imamo novca za njegove lekove, a sve ćemo, kada završimo škole, nadoknaditi braća i ja – kaže Nikola, student prve godine Pravnog fakulteta u Beogradu, koji se nerado seća tinejdžerskih dana, kada je patio što u ormanu nema ni jednu firmiranu krpicu, makar kačket.
– Nikada, niko od nas nije obukao neku brendiranu stvar, pa je prirodno da nam zbog toga, povremeno, bude teško, al’ Bože moj. Služe i naše "pijačarke", tako zovemo odeću kupljenu na tezgama u Bulevaru ili Buvljaku – dopunjuje Petar brata, učenik Srednje fizioterapeutske škole, dodajući da o garderobi trenutno najviše računa vodi njihov najmlađi brat Stefan, koji je u vreme naše posete bio u školi.
– Nije sve u odeći, ali u ovim ludim vremenima, svi prvo pogledaju šta imaš na sebi, pa u smislu prvog utiska, garderoba daje sigurnost – iskreno će Nikola, koji tvrdi da će jednog dana kao advokat dovoljno zarađivati da roditeljima izbriše mučna sećanja na socijalni kolaps u kome danas žive…
– Pokušaćemo uz dobre škole i još bolje zarade da našim roditeljima omogućimo mirnu i bogatiju starost, da zaborave na dane gladovanja, očev infarkt i tešku operaciju, ugradnju bajpasa i nebrigu države – obećava Petar, koji ne krije ambicije da i on jednog dana stekne fakultetsku diplomu.
– Sve će proći, glad, nemaština i ova ekonomska kriza, važno je sačuvati zdrav razum i njime ugušiti neke niske, a opet, tako ljudske strasti, jer negativna energija ubija. Zato negujemo ljubav i poštovanje, druženje bez interesa. Bez lažne skromnosti, iako smo puka sirotinja, omiljeni smo u društvu. Naši bogati drugari radije provode vreme u našoj siromašnoj kući, jedući sa nama mast i hleb, klot pasulj ili bareni krompir, nego na mondenskim mestima za koja imaju novca – kaže Nikola brižno gledajući u oca brata.
Vidi se da da ne želi da ih povredi iskrenim i otvorenim razgovorom, a opet, tema škakljiva koliko i bolna.
– Nije lako ponosnom i vrednom da prizna siromaštvo, ali život je kolo sreće, čas si gore, čas dole i tako u krug – racionalno kaže Petar, dok žurno sređuje stan, kako bi majka, koja je bila u nadnici, u komšiluku, imala što manje posla kada uveče stigne kući.
