Nadežda Jovanović, kojoj je bespravno zaposednuto imanje u Prištini, prva je i za sada jedina Srpkinja koja je dobila slučaj pred Ustavnim sudom Kosova protiv Kosovske agencije za imovinu (KAI). Ustavni sud je polovinom aprila zaključio da su toj ženi prekršena ljudska prava i naredio KAI da postupi po svojoj odluci i da u roku od tri meseca otera uzurpatora s njenog imanja. Na ovu presudu punopravni vlasnici čekali su osam godina, u međuvremenu pokušavajući na sve načine da se dogovore sa uzurpatorima. Počevši od činjenice da su potvrdu o vlasništvu čekali čak četiri godine, u ovom slučaju, kao i mnogim drugim, redom su zakazali kosovske institucije, pravosudni sistem i policija.
– Živeli smo u Prištini, a plac o kome je reč majka je dobila na poklon od bake jer je njena porodica od davnina nastanjena u Sofaliji, predgrađu Prištine. Plan je bio da se na tih 18,5 ari napravi porodična kuća i da tu ostanemo. Međutim, izbio je rat, došao egzodus i moja majka, moje dete i ja smo izbegli. Praktično smo se šetali po zemlji, plaćali privatno smeštaj i niko nije razmišljao o zemlji i imovini – priča Dragana Jovanović, koja pored nasledstva živi u stanu od 28 kvadrata na beogradskoj Karaburmi.
Nakon godinu dana izbeglištva kaže da je čula da je zemlja zauzeta.
– Politička, a i naša ljudska situacija bila je takva da bismo sigurno prodali imanje da se neko javio i pitao jer bi to prilika bila da se skućimo. Ali, niko se nije javio. Kad se 2006. godine pojavila nevladina organizacija Praksis u Nišu, prijavili smo da nam je zemlja okupirana, i od tada naš predmet živi. Godinu dana kasnije nisam bila u situaciji da čekam i zvala sam Kosovsku agenciju za imovinu, ali nikakvog odgovora nije bilo. Poslužila sam se trikom i uspela da dobijem Dževata Azemija, tada izvršnog direktora KAI. Objasnila sam mu da živim sa majkom koja je u međuvremenu imala dva šloga, da je i meni loše, i da ga molim da što pre verifikuje da smo vlasnice naše zemlje – priča Dragana.
|
Živeli od humanitarne pomoći – Kada smo izbegli, nismo imali gde da se smestimo i bilo je veoma teško. Živeli smo od humanitarne pomoći. Morala sam da prodajem pirinač i slično da bi kupila mleko detetu jer mi je sin tada imao pet godina – priseća se Dragana Jovanović.
U proceduri 4.100 slučajeva
Pravo i priključenija |
Međutim, umesto brzog rešenja, nakon mesec dana pozvala ju je osoba koja je na njihovom imanju sagradila tri vile i bazen.
– Rekao je da se zove Ljuan Fazliju, da je sa Vranjevca i da nas poznaje. Objasnio je da je sazidao tri kuće po planu od po 990 kvadrata, a kada sam ga pitala ima li nameru da kupi parcelu, odgovorio je da nema para za to. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ga ucenjujem visokom cenom, ali se on više nije javio. Obraćala sam se i ambasadama zemalja koje su nas bombardovale i doprinele da napustimo naša ognjišta, a od svih njih javio mi se samo drugi sekretar ambasade SAD. Na odluku komisije KIA čekali smo od 2007. do 2011. godine, i još tada mi je bilo jasno da njima nije stalo da ozbiljno rade svoj posao – zaključuje Dragana.
Konačno, Kosovska agencija za imovinu je "presudila", a Vrhovni sud doneo odluku da se uzurpator s imanja Jovanovića iseli u roku od 30 dana. Ipak, to je ostalo mrtvo slovo na papiru.
– I opet sam se obraćala, ali ništa, sve dok se nisam obratila Kancelariji za besplatnu pravnu pomoć. Oni su upotrebili sve znanje koje imaju i napisali ustavnu tužbu. Kad sam je pročitala, znala sam da ćemo dobiti proces.
