Teško je u današnjim vremenima i pomisliti da bi nekome zaista jedna krava mogla i sam život da znači.
Često zaboravljamo da pored gradske vreve i užurbane atmosfere žive ljudi u najzabačenijim mestima, gde pravog puta do njihove kuće i nema, tamo gde se može stići samo pešice, i da žive od stoke i bašte.
U jednom takvom mestu na severu Crne Gore živi i samohrana majka Dragana Bulatović (38), udovica, koja ima sedmoro dece i pokušava da ih izvede na pravi put. Naziv mesta u kome živi je simboličan – Mrtvo Duboko, skriveno selo podno Maganika. Iako je okruženo visokim planinama, selo se nalazi na relativno maloj nadmorskoj visini, tako da u jesen obiluje raznim voćem, ali nažalost, kao i mnoga druga crnogorska sela, gotovo da je ostalo bez stanovnika.
Koliko je teško živeti na takvom usamljenom mestu, poprilično udaljenom od nekog puta, najbolje znaju Dragana i njena deca, kao i to kako je boriti se sa surovom svakodnevicom.
Stiglo do Kanade
Glas o njenom životu i poteškoćama stigao je ipak do daleke Kanade i dvojice anonimne braće iz Toronta, rodom iz Mostara, spremnih da joj pomognu i malo usreće. Što su naumili, to su i učinili, pa su posredstvom našeg Dopisništva uputili 1.500 kanadskih dolara, kako bi se Dragani obezbedila krava, uz molbu da se nazove Nada, kao simbol vere u bolje dane i lakši život kakav želi.
To je ujedno i deveta kravu po redu (dve godišnje) koju samostalno obezbeđuju ovi dobrotvori sa drugog kraja sveta. Nakon što smo donaciju prosledili u Crnu Goru i sigurne ruke Milana Markovića iz Kolašina, uz pomoć volontera Crvenog krsta, krava je stigla na svoje konačno odredište.
– Imali smo malih problema oko transporta, pošto do Draganine kuće nema puta, ali sve je dobro završeno. Uglavnom su prezadovoljni. Istini za volju, učinjena je velika stvar kupovinom ove krave za Draganu i njenu decu – istakao je Milan Marković, zaslužan za celokupnu organizaciju, kojem se ovim putem zahvaljujemo u ime “Vesti” od srca, kao i njegovoj ekipi.
Svoje oduševljenje vrednim poklonom koji je stigao na njen kućni prag nije krila ni sama Dragana.
– Bog svaku sreću dao tim divnim ljudima. Neka im se ostvari sve što požele. Moja deca i ja smo im prezahvalni. Teško je u ovoj zabiti opstati, ali mi nemamo kud sa našeg ognjišta. Krava Nada je naša velika uzdanica u to da nećemo gladovati, ali i da ćemo imati dodatno mleka za mlečne proizvode, koje možemo prodati i obezbediti neki evro za naše potrebe – kazala je razdragano Dragana.
Žive od stočarstva
U nastavku razgovora sa ovom hrabrom ženom, odlučnom da ostane na svom ognjištu, saznajemo na koji način dočekuje i ispraća dan u selu u kome su ostale svega četiri kuće i kako se bore za opstanak.
– Danas kada na neki način imamo bolje uslove za život, mučnije je nego što je bilo, zbog samoće i pustoši. Odlazak ljudi stvara prazninu ne samo u prostoru, već i u dušama nas koji smo ostali, a premalo nas je. Tek desetak. U selu je i stara škola koju pohađa samo jedan učenik, gde radim kao higijeničarka.
To dete ove godine završava školu, tako da će je po svemu sudeći zatvoriti, a ja ostati i bez tog posla. Najstarije dete ima 20, a najmlađe 12 godina. Bavim se stočarstvom, odnosno uzgajam koze i krave. Nije lako, ali i deca pomažu. Dvoje dece završilo je školovanje u Podgorici i otišli su na primorje da rade. Dvojica mlađih dečaka uče u školi u Međurečju. I tako, radimo svi od jutra do mraka, svako svoje obaveze. Svima nam je teško od kada smo ostali pre tri godine bez supruga i oca, ali ne predajemo se – ispričala je Dragana, zahvalivši se i svima koji su se angažovali da joj pomognu, a posebno Milanu Markoviću.
Zimi odsečeni od sveta
– Iako je veoma teško živeti ovde, za sada nemam drugog rešenja. U staroj školi radim, a dobijem i nešto dečjeg dodatka i to je to. Pomaže i Mitropolija koja je ovde u blizini nas napravila manastir Kostrikovača. Zimi je pogotovo nezgodno kad padne sneg zbog lošeg puta. Zato moramo sada da se dobro snabdemo hranom, jer posle nemamo kud. Inače, snalazimo se tako što prodajem meso i kozji sir.
Samo su tri meseca, jun, jul i avgust kad sakupljam kozji sir, i to po kilogram i po dnevno. Pečemo i rakiju, jer ovde baš dobro uspeva voće, a i povrće, tako da se ove godine ispeklo oko 200 litara rakije, i to dunje, šljive, jabuke i loze. Ali, nijednog litra nismo prodali, jer ugostitelji bez tzv. markice ne smeju da drže rakiju u svojim objektima zbog inspekcije. Da bih dobila tu markicu procedura je vrlo komplikovana, tako da to nismo mogli sebi priuštiti. Jednostavno, to nije isplativo – iskreno će Dragana.
