Deca često imaju poteškoća da izraze svoje emocije, probleme ili potrebe rečima.
Iako možda nisu u stanju da verbalizuju šta ih muči, njihovo ponašanje, neverbalni signali i reakcije mogu biti jasni pokazatelji da traže pomoć.
Prepoznavanje ovih signala je ključno za roditelje, vaspitače i druge odrasle kako bi mogli da reaguju na odgovarajući način i pruže podršku deci koja se suočavaju sa izazovima.
Tri su najčešća načina na koja deca traže pomoć bez verbalnog izražavanja i kako roditelji i staratelji mogu naučiti da prepoznaju ove signale kako bi blagovremeno odgovorili na njihove potrebe.
Promene u ponašanju
Jedan od uobičajenih znakova da dete traži pomoć, a da to ne kaže direktno je iznenadna promena ponašanja. Ove promene mogu da variraju od povećanog besa i agresije do povlačenja i smanjene društvene interakcije.
Ako dete odjednom postane izuzetno tiho, izbegava kontakt sa prijateljima ili učestvuje u aktivnostima koje su mu ranije bile zanimljive, to može ukazivati na to da se bori sa nečim što mu izaziva emocionalni stres.
Dete možda ne zna kako da formuliše svoja osećanja ili strahove rečima, pa kroz ponašanje pokazuje unutrašnju borbu. Ponekad se deca povuku ili postanu razdražljiva jer ne razumeju šta se dešava sa njihovim emocijama i ne znaju kako da ih izraze.
Roditelji treba da obrate pažnju na sve nagle promene u ponašanju svog deteta i da ih shvate ozbiljno.
Važno je da razgovarate sa detetom u mirnom okruženju i postavljate otvorena pitanja poput: „Deluješ malo uznemireno, da li želiš da razgovaramo?“.
Pružanje prostora za iskrenu komunikaciju i objašnjenje da je u redu biti ranjiv može pomoći detetu da se oseća bezbedno kada izražava svoja osećanja.
Fizički simptomi i pritužbe
Deca, posebno mlađa, često izražavaju emocionalni stres fizički, a ne verbalizuju svoja osećanja. Ovo može uključivati pritužbe na bol kao što su glavobolja, bolovi u stomaku, mučnina ili čak nesvestica.
Iako fizičke tegobe mogu imati medicinske uzroke, ako se javljaju bez očiglednih razloga ili su česte, one mogu ukazivati na emocionalne ili psihičke probleme.
Na primer, dete koje se nosi sa anksioznošću zbog školskih ili porodičnih problema može početi redovno da se žali na bolove koji nemaju fizičko objašnjenje.
Deca možda ne razumeju da su njihove emocije povezane sa fizičkim simptomima. Kada su pod stresom, uznemireni ili depresivni, njihovo telo može reagovati fizički.
Ovi simptomi mogu biti njihov način da traže pažnju ili pomoć bez upotrebe reči. Roditelji treba ozbiljno da shvate fizičke tegobe i da se konsultuju sa specijalistom ako su simptomi česti.
Uz medicinsku pomoć, roditelji mogu da razgovaraju sa svojim detetom o tome šta ih možda brine i da im pruže emocionalnu podršku. Priznavanje dečjih osećanja, bez umanjivanja važnosti tih osećanja, može pomoći detetu da se oseća bezbedno i voljeno.
Promena u obrascima spavanja ili navikama u ishrani
Kada deca traže pomoć, a da to ne govore verbalno, mogu pokazati promene u svojim obrascima spavanja ili navikama u ishrani. Mogu početi da imaju poteškoća sa spavanjem – previše ili premalo sna, noćne more ili odbijaju da zaspu zbog straha ili stresa.
Takođe, oni mogu pokazati promene u apetitu, bilo da jedu previše ili potpuno izgube apetit.
Promene u spavanju i navikama u ishrani često su znak da dete nije emocionalno uravnoteženo. Stres, strah, anksioznost ili porodični problemi mogu uticati na dečiju rutinu i ponašane, a deca možda ne znaju kako da to povežu sa sopstvenim emocijama.
Roditelji treba da obrate pažnju na promene u spavanju i navikama u ishrani i da o tome razgovaraju sa svojim detetom na nenametljiv način.
Pitanja poput: „Primetio sam da imate problema sa spavanjem. Da li ste zabrinuti zbog nečega?“ može podstaći dete na komunikaciju. Ako problemi potraju, razgovor sa pedijatrom ili psihologom može pomoći da se otkrije pravi uzrok, prenosi Index.hr.
