I pored svega što mi se dogodilo za mene patriotizam i dalje nema cenu, kaže 39-godišnji Zoran Kovačević iz Koretišta kod Gnjilana, koji je na poziv Vlade Srbije 2008. napustio posao u Unmiku da bi ga država zatim izneverila i ostavila na cedilu.
– Kada je Kosovo 2008. proglasilo nezavisnost, odlukom Vlade Srbije svi koji smo radili u međunarodnim institucijama na Kosovu smo pozvani da iz njih izađemo. Nas 25, koji smo bili u Poreskoj upravi pri Unmiku od Gnjilana preko Štrpca do centralnog Kosova, to smo odmah i učinili, uvereni smo da radimo patriotsku stvar i da nas država neće zaboraviti. Međutim, ostali smo bez stalnog posla i do 2014. smo radili preko privremenih ugovora. Ali te godine smo bez objašnjenja svi ostali bez posla. Od tada i kreće naš hod po mukama – objašnjava genezu problema Kovačević.
Kaže da je većina njih brzo odustala od čekanja, a njih desetoro su do januara ove godine vodili borbu protiv vetrenjača dokazujući državi da nisu samovoljno dali otkaze. Slučaj je na kraju došao i do Prvog osnovnog suda u Beogradu, gde je prvobitno presuđeno da Srbija ima obavezu da ih zaposli pošto ih je i “rasposlila”.
– Međutim, odlukom Apelacionog suda ta presuda je ukinuta, uz obrazloženje da “zaključak Vlade Srbije nije obavezujući” za državne institucije. To je bilo 2017. ili 2018, više ni sam ne znam. Od tada počinje moje obijanje pragova državnih institucija i pisanje svima odgovornima u zemlji – od predsednika, premijera i raznih ministara do Kancelarije za Kosovo i Metohiju.
Javili su mi se tek kada sam se prvi put oglasio u javnost i obećali da će sve biti u redu, a onda se opet mesecima nisu javljali i ništa nije bilo u redu. Onda bih se opet oglasio u medijima, pa bi me opet pozvali i to je trajalo sve do oktobra – novembra prošle godine, kada su me pozvali i “preporučili” da se više ne oglašavam u medijima. Januara ove godine sam saznao da je devet mojih kolega dobilo privremene ugovore, a ja sam s tog spiska skinut bez ikakvog objašnjenja. Ispostavilo se da su oni dobili posao, jer su ćutali, a ja nisam jer sam pričao, mada se nikad ne bi zaposlili da sam ćutao – priča u dahu Kovačević, kome je u Kancelariji za KiM rečeno da je precrtan po nalogu “šefova”.
Već u februaru ponovo izaziva lavinu komentara otvorenim pismom direktoru Kancelarije za KiM Marku Đuriću.
– Ja sam porodičan čovek, imam dvoje dece i zamislite jednog čoveka od 39 godina, sa nekim obrazovanjem, koji nema 100 dinara u džepu da svom detetu da za užinu. Ja sam taj čovek, spreman da za svoju decu gazim one staze na kojima neko namerno prosipa srču, a i da se suočim sa onima koji mi seku noge. Zato neću da ćutim i iskoristiću sve mogućnosti u ovoj zemlji da dokažem pravdu, koja je uvek dostižna za one koji veruju u nju!” – poručio je Kovačević Đuriću.
Posle toga ga više niko nije zvao, a on to više i ne očekuje. Uporni Srbin iz okoline Gnjilana kaže da i dalje javno istupa da pokaže da se nije predao i da se nije uplašio.
– Ljudi su u ogromnom strahu, posebno one porodice u kojima neko radi u državnim institucijama. U centralnoj Srbiji ne znaju koliko je problem alarmantan. Ako lajkujete nešto što je protiv vladajuće koalicije, pozivaju vas na odgovornost i traže da pišete izjavu. S porodicom sam i dalje u Koretištu kod Gnjilana. Imao sam priliku da odemo, ali nisam hteo. Nisu moji preci sticali da bih ja sve to sada prodao. Po meni, svi koji su sa Kosova trebalo bi da ostanu, a ako treba da se ode, onda da odemo svi zajedno – uveren je Kovačević.
Pitanja bez odgovora
Kako bi čuli i drugu stranu, “Vesti” su kontaktirale Kanceraliju za Kosovo i Metohiju. U telefonskom razgovoru nam je rečeno da je ovo tema koja zahteva da se pisanim putem obratimo što smo i uradili. Poslali smo jasna pitanja, a jedno od njih glasi: Da li je tačno da država od deset otpuštenih radnika nije zaposlila samo Kovačevića? Odgovor na to i ostala pitanja nismo dobili.
Ne radim, jer volim Srbiju
Kovačević je u otvorenom pismu Đuriću i saradnicima napisao da bi ovo društvo bilo bolje i pravednije kada bi ljudi iz Kancelarije za KiM “svoju decu stavljali u ravan sa našom”.
– Voleo bih da ova gospoda odgovore na pitanje moje dece: “Zašto nigde ne radiš i da li si nekada radio?” Takođe, i da objasne moj odgovor: “Zato što volim Srbiju.” Konačno, i da im odgovore na još jedno pitanje: “Da li svi koji rade ne vole Srbiju?” – napisao je Kovačević.
Valjan pravni osnov
Pravnik Danilo Čurčić iz Inicijative A11 za N1 je ukazao na nelogičnost odluke Apelacionog suda da Zaključak Vlade Srbije ne može biti pravni osnov za zasnivanje radnog odnosa.
– Zaključak je forma u kojoj Vlada donosi odluke o određenim pitanjima koja nisu regulisana na drugi način. U tom smislu, zaključak bi u ovom slučaju trebalo da bude validan pravni osnov za odlučivanje o onome što je propisano zaključkom, međutim, očigledno je da u postupku sud to nije utvrdio – kaže Ćurčić.
Dvostruki aršini
U pismu iz novembra 2018. godine, koje je grupa bivših radnika Unmika, kako tvrde, prethodno poslala na više stotina mejl adresa u Srbiji, stoji i da su ih se odrekli ne samo zvanični Beograd, već i Brisel.
– Odluka o nama je doneta istovremeno sa odlukom o zatvaranju Posebnih odeljenja na administrativnim prelazima između Kosova i Metohije i Srbije, pa smo gotovo ubeđeni da je nama pravo na rad i zaradu uskratio Brisel, to jest neki od sporazuma koji su tamo potpisani, a tiču se nas Srba na Kosovu i Metohiji. Bez obzira na to, mi se nikad nećemo pomiriti sa činjenicom da smo prevareni – stoji između ostalog u pismu. U njemu se navodi i da su na osnovu Briselskog sporazuma svi zaposleni “zbrinuti”, pa i više od toga.
– Danas smo svedoci i da je u ekspozituri Poreske uprave u Gornjem Kuscu-Šilovo zaposlen čovek koji je brat predsednika opštine Klokot, Božidara Dejanovića, kako i zašto pitanje je za nadležne institucije države Srbije. Nad ljudima se sprovode dvostruki aršini – stoji u otvorenom pismu, koje je potpisalo 10 bivših radnika Unmika.
