Dragana Kostić (42) veruje da sposobna žena može da radi sve što hoće i to tri puta bolje nego muškarac.
Svoje uverenje, ova dama iz Ivanjice, već dve godine dokazuje ličnim primerom uspešno se baveći molersko-fasaderskim zanatom. Kad se prvi put pojavila na gradilištu muškarci su bili u čudu, a “padale” su i tajne opklade koliko će Dragana izdržati u ovom poslu. Sposobna i vredna, brzo je razvejala njihove sumnje, skepticizam je polako počeo da se pretvara u kolegijalnost, a muški deo ekipe se sve češće ponosio njenim radom.
– Posle nekih 15 dana prestali su da sumnjaju, jer sam za veoma kratko vreme odrađivala posao bolje od muškaraca koji su u tom poslu bili po nekoliko godina. Sada me shvataju kao sebi ravnog kolegu i tako se i ponašaju – priča Dragana za “Vesti”.
Kako kaže, ljudi joj stalno upućuju pozitivne komentare, mada priznaje ima i negativnih, ali su oni obično “iza leđa”.
– To me ni najmanje ne pogađa, jer me je život naučio da ljudska zloba i zavist ostaju ma koliko mi pokušavali da izvučemo nešto dobro. Ne može čovek dati ono što nema. Od ljudi dobijamo samo ono što imaju. Ko poseduje dobro u sebi, to će i dati, a ko poseduje zlo od njega nikad ne možete dobiti dobro bez interesa – kaže Kostićeva.
Dama od akcije
Poslom molera fasadera Dragana se aktivno bavi već dve godine, a 10 godina unazad povremeno je pomagala suprugu kada bi mu zafalilo radnika ili je neki posao trebalo završiti u kraćem roku. Od njega je pomalo “krala zanat”, ali priznaje da nije hteo da je uputi u sve tajne.
– Muž je bio protiv toga da se aktivno bavim ovim poslom, pa nije želeo da mi pomogne da naučim delove posla koje nisam znala, a to je nekih 90 odsto fasaderskih radova. Zato sam učila od kolege Duška Tanasijevića, kome sam zahvalna za sve što me je naučio, sa ogromnim strpljenjem i posvećenošću, a verujte trebalo mu je mnogo strpljenja. Sad u timu postoji šala: “Sve što Dragana dobro uradi pohvalite nju, a što uradi loše žalite se Dušku” – priča uz osmeh naša sagovornica.
Ona danas ustaje u šest sati, posle jutarnje kafe sprema se za posao, a u sedam časova već je na gradilištu. Rad uz povremene pauze najčešće traje do kasno uveče, pa kući stiže do 22 časa.
– Posle predaha uz kafu, završavam takozvane “ženske” poslove. S obzirom na to da sam neko ko veoma voli da spava, nedelja je dan čije pre podne skoro uvek prespavam – kaže Dragana i dodaje da sve stiže zahvaljujući dobroj organizaciji.
Rad na gradilištu joj ne pada teško, jedino što ne voli su, kaže, dosadni poslovi u kojima nije u konstantnom pokretu i akciji. Na prvom mestu to je krečenje, pa kada kolege žele da je “kazne” daju joj valjak u ruke.
Avanturista u duši
Dragana je jedna od onih koji se ne plaše novih izazova i izlaska iz zone komfora. Pre ovog, savladala je i mnoge druge zanate. Radila je kao frizerka, šminkerka, manikirka… Kaže, uvek je spremna da nauči nešto novo i promeni posao ako od njega ne dobija ono što želi. Trenutno razmišlja kako da unapredi sadašnji posao, a možda sreću okuša i u inostranstvu.
– Odlazak u zemlje u kojima je ovaj posao mnogo više plaćen i cenjen nego kod nas je ono što me zanima. Ukoliko dobijem ponudu kakvu očekujem i tražim, otići ću vrlo rado. Nije mi bitno koja je zemlja u pitanju, Nemačka, Norveška, Francuska… bitni su mi samo uslovi rada – objašnjava Kostićeva.
Jedna od njenih velikih želja je i da okupi žensku molersku ekipu.
– Ja sam neko ko zaista veruje da sposobna žena može sve. Međutim, žene sa kojima sam pričala o mojoj ideji, a za koje znam da bi sigurno mogle da rade ovaj posao, nisu zainteresovane. Njima je to zanimljivo samo kao interna šala. Još nisam pronašla ženu koju ovaj zanat ozbiljno zanima – iskrena je naša sagovornica.
Kako ne voli statične poslove, tako i kad ne radi, Dragana voli da je u pokretu i da slobodan dan provede u što većoj avanturi. Voli vožnju kvadom, ali u teškim vremenskim uslovima ili na zahtevnim stazama. Zato kvad najčešće vozi zimi, kad Ivanjicu zaveje sneg, a leti adrenalin pronalazi u vožnji sportskih dvotočkaša. Posle napornog radnog dana i adrenalinskih avantura opušta se uz, kako kaže, njenu najveću ljubav, knjige iz oblasti psihologije.
Napisala i roman
Dragana je svestrana žena, koja osim molerskim alatom vešto barata i rečima. Nekada je pisala pesme, tekstove i priče, a danas najčešće lirske postove na društvenim mrežama.
– Volim snagu reči i skrivenih značenja… Sada mi vreme i raspoloženje ne dozvoljavaju da se previše bavim pisanjem. Jedino što je ostalo od toga su postovi na mom Fejsbuk profilu ili kad me deca pozovu da im pomognem oko tema za školu. Tad najčešće pišem na skeli, jer je školarcima uvek “hitan slučaj” – kaže ona kroz smeh.
Pre 10 godina je, navodi, napisala i jedan roman, koji nikada neće objaviti jer je previše ličan.
– Kažu da su za pisca njegova dela isto što i deca. Ja sam neko ko piše po osećaju, neko koga tekst ili ideja muči sve dok ga ne stavi na papir. Roman je prošao književnu kritiku sa veoma dobrim ishodom, zatim sam ga odštampala u nekoliko probnih primeraka i tu se zaustavila. Shvatila sam da sam u njega unela previše sebe, jer oni koji me dobro poznaju kada pročitaju roman kažu da kroz čitavu priču vide mene u svakom postupku glavnog lika… Niko od njih nije mogao da zadrži suze na kraju – objašnjava Kostićeva.
Dobrila pitomi ljubimac
Vredna Ivanjičanka obožava životinje od malih nogu. Ne može da odoli crnim konjima, panterima i zmijama, naročito kobrama.
– Pošto moji roditelji nisu imali razumevanja za ove moje želje, ja sam razumela moju mlađu ćerku Anđelu koja isto gaji veliku ljubav prema zmijama i za rođendan joj poklonila kraljevskog pitona. Ona je tu ženkicu nazvala Dobrila iz šale, ali je ime na kraju ostalo. Pošto Anđela nije često u Ivanjici, Dobrila je neko ko meni pravi društvo kada posle napornog dana u svojoj ljuljašci čitam i odmaram. Koliko je to umiljato i nenaporno biće znaju samo oni koji imaju takve ljubimce. Razmazila sam je i previše, tako da bi ona mogla i čitav dan da provede u maženju sa mnom. Verujte da zaboravim na sve probleme i umor kad je u mojim rukama.
Posvećena deci
Draganine ćerke su sada odrasle devojke koje studiraju u Beogradu, samostalne su i zrele. Zato ona često svoj slobodan dan posveti sestriću Aleksi.
– On mi nadomesti to što moje ćerke nisu tu, pa vrlo često slobodan dan odvojim za njega, jer najlepše je kad su deca mala, a vrlo brzo porastu da i ne primetimo… Svoj život sam posvetila ćerkama i njihovom “zdravom” odrastanju i sazrevanju. Smatram da su ljubav i razumevanje ono što im je najpotrebnije tokom odrastanja i zato su tada imale moju punu posvećenost.
