U nedelju je obeležena godišnjica napada na Skelane: 16. januara 1993. godine ubijeno je 69, a ranjeno 178 Srba. Među poginulima tog dana bile su 34 žene, petoro dece i 15 ljudi starijih od 70 godina. Branislav Gligić, dugogodišnji predsednik Boračke organizacije u Skelanima, bio je jedan od ukupno 150 boraca koji su branili Skelane napadnuto iz tri pravca. Takođe, bio je jedan od svedoka u procesu koji se u Haškom tribunalu vodio protiv Nasera Orića. Gligić je tamo pozvan jer je od oktobra 1992. do februara 1993. godine ispred VRS bio zadužen za razmenu živih i mrtvih zarobljenika s muslimanskom stranom, uključujući i žrtve napada na Skelane 16. januara 1993.
– Kroz moje ruke je prošlo oko 300 mrtvih tela, Srba i Bošnjaka. Mnogi Srbi su ubijeni u logorima po Srebrenici, a mi smo ih zamenili po principu sve za sve. Ipak i dalje je desetak ljudi koji nikada nisu pronađeni – priča Gligić.
I dalje se sveže seća svega što se dogodilo tog 16. januara 1993. godine.
– Napad je počeo oko pet sati najpre kod jezera gde je bila linija razdvajanja, a front je vodio sve do Žljepca. Sve što su pronašli u tom pohodu na Skelane, muslimanski vojnici su pobili. Samo do 11 sati tog dana stradalo je 56 ljudi, a ranjeno 150, mahom civila.
Mučeni i ponižavani
O žestini tog napada najbolje govori podatak da su muslimanske snage došlo na oko 100 metara do mosta kod Bajine Bašte, odnosno granice sa Srbijom.
– U selu Kalimanići borbe su vođene na svega pedesetak metara. Napali su nas s tri strane. Jedan pravac napada je krenuo iz Mihovljana i predvodio ga je Ahmo Tihić. Orić je iz Srebrenice poveo svoju jedinicu, a pridružila im se i jedinica MUP čiji je komandant bio Hakija Meholjić. Da su znali da protiv sebe imaju samo 150 ljudi, verujem da bi Skelane pretvorili u pepeo, ali su se plašili blizine Srbije i da nas je mnogo više nego što nas je bilo – priča u dahu Gligić.
Objašnjava da su osam dana kasnije počele i prve razmene zaroboljenika: živih i mrtvih.
– U prvoj grupi koju sam razmenio bila su i tela tri mudžahedina. Bili su u njihovim nošnjama, tamnoputi, gotovo crni. Ubili smo ih u borbi, ali je Orić i njih tražio da predamo. I prilikom te razmene Orić je izigrao dogovor. Dvojica policajaca iz Srebrenice koja su pošla za Skelane nikada nam nisu predata. Iz te grupe je preživeo samo Ilija Ivanović. Nosio sam ga na rukama jer su nam ga predali takvog da nije mogao da hoda. Bio je sav isečen. Kasnije nam je ispričao da su ga stravično mučili i ponižavali, terali da jede svoj izmet i pije mokraću! Kad sam ga ubacio u kamion, jer je bio veliki sneg, zapucali su za nama. Valjda da se jave da su još tu, da nas čekaju.
Na ničijoj zemlji
Branislav Gligić je u tih nekoliko nedelja posle napada na Skelane na srpsku stranu razmenio ukupno 40 živih i 20 mrtvih ljudi.vO svemu onome šta je video tokom razmena svedočio je 2001. godine u Haškom tribunalu tokom prvostepenog postupka protiv Nasera Orića.
– Razmene smo vršili na ničijoj zemlji, kod nekadašnjeg lovačkog doma Vitez gde je bila linija razdvajanja. Prva razmena je izvršena negde na početku rata. Mladići Zlatko Vasić i Milun Nikolić su zarobljeni dok su se vozili na frezi. Odveli su ih u selo Mihovljane kod Srebrenice i tamo ih je, između ostalih, maltretirao i Daut Tihić, pripadnik 28. divizije Armije BiH. Razmenio sam ih 1992. godine na Žutom mostu za dva Bošnjaka i njihova tri mrtva diverzanta koje su naše snage eliminisale. Prošlo je mnogo godina od rata kada je napokon podignuta optužnica protiv Tihića. Ispostavilo se da je on i jedini osuđen i to na dve godine zatvora. To je sramota za zdrav razum, ruganje pravdi! – ogorčen je Gligić.
Kaže da su ovi mladići danas zreli ljudi. Jedan živi u Beogradu i još pati od posledica torture koju je doživeo, a drugi se oženio i ima porodicu.
Pakao u zatvorima
Među onima koje je razmenio nalazili su se i zarobljeni borci koji su u srebreničkim zatvorima prošli pakao, žene koje su tamo silovane, obični ljudi koje su muslimani zaticali tokom pljački srpskih sela, pa ih odvodili u Srebrenicu da bi se nad njima iživljavali.
– Svi koji su prošli pakao srebreničkih logora nisu fizički više ličili na sebe, više nisu ličili na ljudska bića. Bili su isečeni, unakaženi, gladni, iscrpljeni. Čim bih nekoga preuzeo, odmah bih ga odveo u Dom zdravlja kako bi se sačinio lekarski zapisnik povreda. Mnogi od njih danas zbog tih pretrpljenih rana dobijaju invalidninu, mnogi su umrli od posledica, a dosta njih se ubilo. Sve to, ali mnogo detaljnije sam ispričao i 2001. godine sudijama Haškog tribunala koje su bile korektne. Kad sam kasnije, 2006,. gledao izricanje presude Oriću nisam mogao da verujem da je dobio samo dve godine. Posle su mu i to ukinuli. Nažalost, imao je novac i moć, a i politika je dosta tome doprinela. Uostalom, i pred Sudom BiH je oslobođen, a narod s ovih prostora, posebno iz Skelana i Srebrenice je s pravom ogorčen. Pokazalo se da pravda nije jednaka za sve i da smo mi Srbi žrtve nakaradne politike koja je omogućila da se ubice žena, dece i staraca slobodno šetaju – kaže Gligić.
Promene iskaza
Dodaje da je u svemu najbolnije to što su mnogi svedoci, žrtve zločina, na kraju, na suđenju menjale svoje iskaze. Tvrdi da se u Srebrenici i Skelanima dobro zna ko ih je kontaktirao i šta su sve dobili zauzvrat.
– Ne želim da izgovorim nijedno ime. Dovoljno je raspitati se ko je dobijao stanove po Beogradu ili novac. Sve se zna, kao što sam uveren da je neko u srpsko ime sklopio dil da se bošnjaki komandanti i naredbodavci zločina nikada ne nađu pred licem pravde već da budu osuđeni samo neki pojedinci. Istovremeno, Srbi su propatili ne samo pred Haškim tribunalom gde su osuđeni na hiljadugodišnje kazne već i ovde u BiH. Na maksimalne kazne je osuđeno desetak Srba zbog navodnih zločina počinjenih u Srebrenici, a verujte mi da među njima nema nijednog ubice. Ali šta to vredi kada niti su imali dobru odbranu, niti su sud zanimali dokazi već samo da ih po svaku cenu osude – tvrdi Gligić.
Izveštaj dr Stankovića
Proslavljeni srpski patolog, dr Zoran Stanković koji je nedavno preminuo od posledica virusa korona, vršio je obdukcije Srba ubijenih tokom napada na Skelane. O svemu je sačinio i obimnu medicinsku dokumentaciju.
“Tela su pronađena u dva navrata. Prvi put u sobi jedne od očuvanih kuća obdukovano je 11, a pre toga 33 tela. Ubijena je cela porodica Ristić. Novak, rođen 1951, njegova supruga Ivanka, rođena 1950. i njihova kći Mitra koja je tada imala 20 godina. Pronašli smo i njihovu rođaku Milanku koja rođena 1930. godine. Njeno telo je bilo u stanju početne truleži, zbog čega nije bilo moguće da se utvrdi pravi uzrok smrti. Ipak, rane na njenom telu – krv u dušniku i dušnicama, natopljenost njene odeće krvlju oko vrata – govorili su da je smrt bila nasilna. Preminula je usled iskrvavljenja iz presečene obe zajedničke karotidne arterije, jogularne vene i presečenog dušnika. Videli su se i presecanje i sekotine na prednjoj strani korena vrata. Sve to potvrđuje da je bila zaklana. Pored svega toga, oštrim predmetom bili su joj odsečeni i člankovi prstiju obe šake, a na licu je imala utisnuti prelom kostiju”, zapisao je dr Stanković.
Optužnica
Okružno javno tužilaštvo Bijeljine podnelo je 17. marta 2004. godine Sekretarijatu za odnose s Haškim tribunalom Republike Srpske krivičnu prijavu protiv Nasera Orića, Zulfe Tursunovića, Abdurahmana Malkića, Hakije Meholjića, Safeta Omerovića zvanog Miš i još 44 osobe iz Srebrenice i okoline pod sumnjom da su izvršili zločine, uključujući i one u Skelanima i Kravici. Međutim, Haški sud je optužnicu podigao samo protiv Orića, dok je čitav predmet prosledio Tužilaštvu BiH. Do danas, niko sa ovog spiska nije procesuiran.
Ljude boli nepravda
– Daut Tihić verovatno nikada ne bi bio uhapšen da se posle rata nije vratio u Skelane. Sunarodnici su mu napravili kuću i pomagali tokom suđenja. Oni mnogo više pažnje posvećuju svojim bivših vojnicima za razliku od Republike Srpske u kojoj je i dan-danas bez posla, gladnih, na ivici bede. I nije to najgore već što nam prethodnih 25 godina vlast Srpske obećava da se strpimo, da će biti bolje, a gledamo kako radna mesta dobijaju dezerteri, ljudi koji su se mnogo pre rata odselili sa ovih prostora. Mi, borci, ljudi koji smo stvarali Republiku Srpsku smo bukvalno prepušteni samo Božjoj milosti i smrti. Zato je i sve više samoubistava među nama. Ljude boli ta nepravda – ističe Gligić koji je i sam doživeo sličnu golgotu.
Zahvaljujući volji visokog predstavnika pre desetak godina je izbačen s posla. Uspeo je da se zaposli tek pre pet godina.
– Po zanimanju sam profesionalni vozač, radio sam u opštini Skelane kad sam postao “nepoželjan”. Potom nigde nije bilo mesta za mene, dok nisam uspeo da se zaposlim kao domar. Eto koliko sam profitirao od rata: od volana sam prešao na lopatu – ironično se smeje Gligić.
Bez podrške države
Gligić kaže da je pogrešnom politikom vlasti Republike Srpske proces migracije stanovništva doveden gotovo do kraja.
– Za Srbe, posebno borce ili članove njihovih porodica, odavno nema radnih mesta. Zbog toga njihova deca i odlaze, kao što su i moja otišla. U Skelanima je 1996. godine živelo 4.000 stanovnika, a danas, 25 godina kasnije, nas je svega oko 1.200. To je ta stvarnost od koje političari Srpske okreću glavu – ističe Gligić.
U rat je otišao sa 28 godina. U njegovoj generaciji 1964. godine bilo ih je 48, a danas ih je svega – osmorica.
– Od nas preostalih, te osmorice, vlasti BiH, ali i Republike Srpske su većinu proganjale i ponižavale, a da nema racionalnog razloga što su to radili. Jedni su u zatvoru, a drugi, poput mene, preživljavaju i gledaju kako im dezerteri kroje kapu i odlučuju da li će dobiti posao ili ne. Nadam se da će doći kraj takvoj strahovladi u Republici Srpskoj i da će nam Srpska napokon umesto da bude maćeha biti prava majka. Jer, mi smo je stvarali i mi smo je branili i odbranili, a ne oni koji su pobegli – poručuje Gligić.
Zločinci kupili slobodu
Branislav Gligić kaže da je najveće poniženje za sve koji su stradali tokom rata u BiH to što danas gledaju kako se mnogi ratni komandanti danas slobodno šetaju Republikom Srpskom.
– Očigledno je veliki novac u igri i sve je moguće kupiti, pa tako i slobodu. Neverovatno da niko iz lanca komandovanja jedinicama koje su bile u Srebrenici nikada nije procesuiran, a kamoli osuđen. Svi se oni sada slobodno šetaju Skelanima i Srebrenicom i dovoljno je da neka članica Udruženja Majke Srebrenice samo upre prstom u srpskog borca i više ga niko ne spase od dugogodišnje robije. To je ta pravda za Srbe – kaže Branislav Gligić.
