Boško Đurovski je bio tihi heroj Zvezdinog Severa. Čovek koji je odigrao čak 509 mečeva u crveno-belom dresu, nosio kapitensku traku i za 11 godina ostavio neizbrisiv trag u klubu. Višestruki šampion sa Zvezdom, bio je akter mnogih nezaboravnih utakmica u crveno-belom dresu osamdesetih. Kasnije, sa Servetom je bio najbolji u Švajcarskoj, gde je počeo trenersku karijeru. Put ga je zatim vodio u Japan gde je radio kao pomoćnik Draganu Stojkoviću, vodio je i reprezentaciju Severne Makedonije. Danas je zaposlen kao koordinator u svojoj Crvenoj zvezdi.
Autor teksta je prvi put gledao Boška pre 37 godina. Preciznije, bio je 27. april 1986, na “Marakani” je gostovao Željezničar. Zvezda je slavila 4:1, a mrežu Sarajlija na tom meču načeo je upravo Đurovski u 12. minutu. Tada su odlasci na stadion bili doživljaj, a sa ocem – poseban. Crveno-beli sitan vez uništio je Želju, već u 20. minutu bilo je 3:0.
– Sećam se te utakmice i gola. Neko je ubacio loptu sa strane, mislim Miloš Šestić, bila je gužva u šesnaestercu, a ja sam je ćušnuo u mrežu. Možda ćete se iznenaditi, ali pamtim skoro svaki pogodak koji sam dao – počinje priču za “Vesti” Boško.
Pomislio sam da je to zato što je bio vezni igrač, mora da ih nije bilo puno, pa mu je onda lako da se seća svakog.
– Postigao sam 48 golova… – kao da je pročitao moje misli, pa je želeo da me “demantuje”. – I, od tih 48, za bar 40 imam tačno sliku u glavi kako su pali – diči se stariji Đurovski svojom fotografskom memorijom, što je samo znak koliko voli fudbal i koliko mu je stalo do golova.
Svaka utakmica u to vreme, osamdesetih, bila je spektakl. Na tom susretu protiv Želje bilo je prisutno oko 30.000 navijača, iako je u pitanju bio “običan” prvenstveni meč.
– Sećam se kada sam jednom pratio sportski pregled, pa komentator kaže “Zvezda – Osijek, samo 40.000 gledalaca, mora da je zbog lepog vremena, pa su ljudi otišli u Košutnjak”. Bila je to fantastična liga, u svakom timu je bilo po dva-tri vrhunska fudbalera. Teško je i nabrojati sve te asove, mnoge bih sigurno izostavio.
Nedostaje gol Partizanu
Koji vam je najdraži pogodak?
– Najviše žalim što ga nisam dao Partizanu – počinje odgovor na zanimljiv način i nastavlja. – Imao sam puno šansi protiv komšija i sve sam promašio. Sećam se jednom, Jovica Nikolić je ubacio, ja “presečem”. Vidim loptu u mreži, Fahrudin Omerović samo na metar-dva ispred mene i nekako mi je “skinuo” čist gol. I, danas žalim za tim – i ovim odgovorom Boško naglašava koliko je veliki rivalitet sa crno-belima, kao da bi svih 48 realizovanih šansi menjao za jednu nerealizovanu protiv Partizana.
Zatim se, ipak, osvrnuo i na golove.
– Postigao sam het-trik Veležu kad smo dobili 4:2 u Mostaru. A, možda najlepši sam dao Hajduku na “Marakani”. Posle kornera sam neobjašnjivo uhvatio “drop” suprotno zakonima fizike na klizavom terenu. Ušla je u raklje.
Bili strelac i protiv Reala 1986, na “minus 13”?
– I Barseloni pre toga, lep gol iz voleja, ali ga nema na Jutjubu – dopunjava me Boško sećanjem na meč na kojem je vodio duele sa velikim Maradonom. – Jedini sam fudbaler sa ovih prostora koji je zatresao mrežu i Realu i Barsi.
Psihološki jak i stabilan
Boško Đurovski je važio za fudbalera koji je dobro podnosio pritisak igranja u Zvezdi:
– Sećam se kada istrčimo iz tunela na velikim utakmicama, poređamo se ispred Severa, pa kada čuješ taj huk navijača… Čini mi se da ne mogu da padnem ni levo ni desno, toliko te ta energija drži.
Ali, mnogo su izgoreli u toj atmosferi?
– “Marakana” je čudo. Ja sam bio psihološki jak, iako nisam bio neki veliki igrač, bio sam “samo” dobar. Svi mi nekad pogrešimo, teško ti padne kada čuješ zvižduke i nezadovoljstvo, ali znao sam to da ignorišem. Recimo, Ranko Đorđić koji je bio sjajan kapacitet, nije mogao da podnese taj pritisak, pa nije ostavio dublji trag iako je bio jedan od najkompletnijih igrača. Kada ga gledate na treningu – to je milina, sve je znao, ali kada izađe na teren “izgori”. A, “Marakana” to ne prašta!
Niste spadali u prvi “ešalon” Zvezdinih zvezda, to mesto je bilo rezervisano za driblere i golgetere, ali navijači su vas izuzetno cenili?
– Bio je uvek korektan odnos. Uvek sam se trudio da svoj posao obavim maksimalno. Uvek sam igrao, kako bi to gledajući ocene novinara za “sedmicu”, “osmicu”. Bio sam standardan i igrao timski. Uvek sam brinuo ako, recimo, desni bek ode napred da pokrijem taj prostor, ili ako se libero ubaci na prekidu, da ostanem pozadi… Razmišljao sam o igri, pa sam verovatno zato kasnije i postao trener.
Kiks protiv Švajcaraca
Da li je reprezentaciji falio jedan Boško Đurovski da pokrije pozadi kada svi pohrle napred, a igrali smo sa izrazito ofanzivnim bočnim igračima?
– Nedostajao nam je pre svega plan B. Narod se razočarao, jer reprezentacija nije ispunila očekivanja. Selektor Piksi Stojković se malo uljuljkao rezultatima u kvalifikacijama. Sa stručne strane mu zameram, pošto smo morali da imamo i neki drugi sistem igre. Ne mora da bude druga formacija, može da se igra 3-4-3 ili 3-5-2, ali u početku defanzive morate da se branite sa pet fudbalera – tri stopera koji su 100 odsto defanzivni i dva bočna koji moraju da budu 70 odsto defanzivni, a 30 ofanzivni. Kod nas je bilo obrnuto i to je bila greška.
Ispuštanje prednosti protiv Kameruna je bio ključni momenat u Kataru?
– Ne zameram toliko Kamerun, za razliku od drugih ljudi. Rasturali smo ih 3:1, bilo dominantni, oni nemoćni… Teško je tada reći igračima “ajde da se branimo”, već treba dalje tako da nastaviš, da dominiraš, gaziš… Ali im zameram Švajcarsku. I pre SP sam pričao da se bojim da ćemo sa ovim načinom igre, sa ta dva ofanzivna bočna fudbalera ostaviti previše prostora ekipi koja zna da nas raširi, i to se i desilo. Primali smo golove sa boka. Morali smo da budemo spremniji za to i da budemo taktički organizovaniji.
Piksi ostaje selektor, a na čelo FSS možda dolazi Nemanja Vidić?
– Nemanja je poštena ličnost, bez mrlje, bio je kapiten Mančester Junajteda, veliko ime. Njegov dolazak bi bio dobar za srpski fudbal, pretpostavljam da ima viziju. Ali, ogromni su problemi i neće moći stvari da se promene preko noći. Bojim se da bi i on sagoreo na tom poslu, ali svakako mu želim sve najbolje ukoliko se uhvati ukoštac sa tim poslom. Mislim da Piksi treba da ostane selektor, mora da postoji kontinuitet, ali i da se izvuku pouke iz neuspeha u Kataru – zaključuje Đurovski.
Žal za OI
Đurovski nije uspeo da ostavi trag u reprezentaciji. Žali zbog toga iako je bilo nekih upečatljivih partija u mlađim kategorijama.
– Reprezentacija je trebalo da ide za Brazil da igra prijateljsku utakmicu 1986, a selektor Ivica Osim se nećkao koga će da uzme iz Zvezde, mene ili Milana Jankovića. Bio mu je potreban vezni igrač i na kraju je uzeo Jankovića. Ivica Osim mene nije simpatisao. Bio sam važan šraf olimpijske reprezentacije koja je 1984. otišla na OI u Los Anđeles. Kao desni bek sam postigao gol Italijanima na njihovom terenu u 90. minutu za 2:2. Franko Barezi je uklizavao, a na golu “azura” bio je Đanluka Paljuka. U Rijeci smo ih dobili 5:1. Dao sam gol iz penala za 2:1, taj trijumf nas je odvela u “grad anđela”, ali protiv Rijeke u Kupu sam slomio fibulu prilikom slavlja, pa nisam otišao na OI – evocira Boško uspomene u dresu sa šest buktinja i žali što nije imao više prilika da igra za Jugoslaviju.
“Vezista” zbog Elznera
Navijači, uglavnom, poznaju Boška kao veznog fudbalera, ali u Zvezdu je došao kao defanzivac:
– Kao dete sam bio napadač, ali sam posle prešao na libera dok sam bio u Teteksu. Dobro sam sekao lopte, imao sam odličnu anticipaciju. Kasnije, Marko Elzner je doveden u Zvezdu da zameni Vladimira Petrovića Pižona. Elzner je u Olimpiji bio vezni igrač, imao je odličnu tehniku. Ali, mnogo je pušio i nije imao pluća da trči, a to Zvezda ne trpi, mnogo mnogo da se radi na terenu. Posle nekoliko mečeva, tadašnji trener Gojko Zec vidi da to ne ide, da ne može da bude vezni. I, onda, da bi Zvezda spasila taj transfer njega su prebacili na libera, a mene u vezni red. Ja sam bio bolji vezni igrač od njega. Da sam ostao libero, mislim da bih imao bolju karijeru i da bih igrao za reprezentaciju. Tu sam ja ispao žrtva da bi Zvezda spasila transfer Elznera. Kasnije sam završio karijeru kao libero, kada sam prešao u Servet. A jedno vreme sam i Zvezdi bio libero, kod Šekularca, posle odlaska Branka Stankovića. Mislim da sam bio odličan defanzivac, a da sam bio dobar igrač sredine terena. I kao libero sam davao golove, ubacivao sam se iz drugog plana.
Čitao “Vesti” u Švajcarskoj
Boško je u Švajcarskoj proveo 12 godina, šest kao igrač i isto toliko kao trener. Bio je šampion “zemlje čokolade” sa Servetom 1994. Trener je bio Ilija Petković.
– Bio sam u Švajcarskoj od 1989. do 2001, i svih tih godina redovno sam kupovao “Vesti”, koje su mi tada bile glavni izvor informacija uz satelitske antene. Znam da je sada velika kriza u štampanim medijima, internet je “pojeo” sve. Ali, svakako želim “Vestima” sve najbolje u narednom periodu.
Maradona, Krojf i Ronaldinjo
Protiv Maradone je igrao 1982. i slaže da je Dijego jedan od najvećih, a ističe još neka imena koja su, po njegovom mišljenju, ostavila najdublji trag u svetskom fudbalu.
– Ronaldinjo i on su za mene najveći igrači svih vremena, uz Pelea, naravno. Johan Krojf je plenio svojom elegancijom, kao i kasnije svojom filozofijom kao trener. Mislim da je on preteča ovoga što Gvardiola igra sada, Krojf je stvorio tu igru tika-taka, koristio je kako širinu, tako i dubinu na terenu, i on je rodonačelnik modernog fudbala. Možda van terena nije bio neki veliki uzor i profesionalac pošto je mnogo pušio, čak i na poluvremenu utakmica. Sa trenerske strane posebno, on je kralj fudbala.
Mišljenje navijača i struke je da je Leo Mesi titulom u Kataru potvrdio status najvećeg svih vremena. Đurovski, ipak, ima neke “primedbe”:
– Nisam toliko oduševljen Mesijem, za mene on nije najveći svih vremena. Fali mu elegancija. Da bi neko bio najbolji bitan je i umetnički dojam. Sport doživljavam kao umetnost, sklad kretnje, harmonija pokreta, ne gledam samo rezultate…
O Zvezdinim legendama
Sa posebnim sjajem u očima Boško je govorio o petorici Zvezdinih velikana i svakom uputio odgovarajuće epitete:
– Dragan Džajić – to je elegancija pokreta, rapsodija… Rajko Mitić je džentlmen u kopačkama, Šekularac – harizma, mađioničar, možda i najveći ikada. Pižon je majstor fudbala, a Piksi najkompletniji!
Hrvatski kult
Hrvatska je ponovo odigrala sjajan Mundijal i osvojila treću medalju na SP od osamostaljenja. Zbog čega su toliko uspešniji od nas?
– Stalno se priča o kultu reprezentacije i o tome kako naši fudbaleri nemaju pravi pristup. Moje mišljenje je malo drugačije. Kult reprezentacije ne stvaraju igrači i ekipa, nego narod. Publika je ta koja daje pozitivnu energiju koja je potrebna nacionalnom timu. Uvek mi je drago kada vidim Škote kako zdušno podržavaju svoj tim iako se na veliko takmičenje kvalifikuju na svakih 20-30 godina, ali stadion je uvek pun kada igraju kod kuće bez obzira ko je protivnik. To imaju i Hrvati – naciju koja stoji iza njih. Tada i sami fudbaleri dobiju dodatnu snagu i inat. Nema igrača koji će da zabušava kada ima takvu podršku. Naš nacionalni stadion treba da bude u Kragujevcu, u centru Šumadije! Verujem da bi tamo navijanje bilo mnogo bolje, jer bi se narod lakše animirao. Beograd je prezasićen fudbalom i stalnom borbom Zvezde i Partizana. “Delije” i “grobari” su okrenuti isključivo svojim klubovima. Reprezentacija u Beogradu ima slabu podršku, to vidimo unazad 20 godina, pošto je “Marakana” poluprazna kada igraju “orlovi” i zato nacionalni stadion treba da bude van glavnog grada.
Bez prave šanse na klupi
Đurovski je uskakao kao “vatrogasac” na klupu Zvezde u dva navrata (2007. i 2017), ali utisak je da pravu šansu kao trener nije dobio. Zamenili ste Dušana Bajevića 2007, ali onda je usledio nesrećan poraz od Levadije u kvalifikacijama za Ligu šampiona…
– Nesrećna je bila uprava – ispravlja Boško. – Mi smo prošli Levadiju iako smo primili taj čudan gol sa centra. Vladan Milojević je igrao 3:3 na Malti, da se to meni desilo obesili bi me “mali” Mišković, Dragi Mićović i Zoran Damjanović, koji su tada bili u upravi. Piksi je bio predsednik i bio za mene i razumeo je šta se desilo, ali ova trojica nisu. Želeli su iskusnog trenera i doveli Milorada Kosanovića, ali svejedno nisu kasnije prošli Glazgov Rendžers. Bio sam u klubu 2017. posle Grofa Božovića, tada smo nesrećno izgubili finale Kupa Srbije od Partizana, jer Milorad Mažić nije svirao čist penal nad Boaćijem. Da smo uzeli Kup verujem da bih ostao na klupi. Sudije trenerima često skroje sudbinu.
