Pre skoro četiri godine (decembar 2016) je u Hagu je osnovan Specijalni sud za procesuiranje zločina počinjenih nad civilnim stanovništvom od strane paravojnih jedinica OVK na Kosovu.
Tek prošlog septembra je ta institucija počela sa poslom i promptno se našla u slučaju nepoštovanja suda. Događaj je medijski efektan, ali političkoj javnosti u nemačkom govorom području mahom neinteresantan. Kad je tema tugaljiva, ćutanje je zlato.
U zapadnim medijima je OVK prošao kroz nekoliko stadijuma – gerila do 1998, borci za slobodu oko 1999, ignorisanje do 2008, jezgro regularne vojske Kosova posle 2008. godine.
Glavni problem je uvek bio kako tretirati pitanje legaliteta, gde napipati tačni trenutak kada gerila prelazi u regularnu vojsku.
A u tom širokom interpretativnom dijapazonu, najvažnije je bilo premošćivanje perioda 1998-2000, kad su snage OVK bile u prilici da čine zločine i činile zločine, svejedno da li kao pojedinci, ili po komandnoj liniji.
Da bi se obradili takvi slučajevi, stvoren neobičan sud – prištinski, ali u Hagu; kosovski ali pod EU; nije internacionalni, samo je međunarodni; jedan je, ali pet puta.
I sam službeni naziv “Kosovske specijalne komore i Kancelarija specijalnog tužioca/ KSC & SPO” razbija svaki pregledniji novinski izveštaj o njegovoj delatnosti.
Kad se napiše čitavo ime, uloga te institucije je već razvodnjena. Zato ga mediji skraćuju u “Specijalni sud albanske zločine na Kosovu”, “Sud za zločine OVK”, “Haški tribunal za Kosovo”, “Specijalni sud u Hagu” ili nešto slično.
U svakoj medijskoj varijanti ostaje prisutna ista ona pravna nesigurnost koja je najkasnije od Rambujea pokrivana moralnom vindikativom.
Drugačije rečeno, ako i nije pravno utemeljeno, stvaranje “države Kosova” bi bilo moralno opravdano, pa se zato ne treba iscrpljivati u pravnim finesama: Dovoljno je premostiti 1998-2000 i ignorisati 2004. godinu.
Legalno čim je moralno; moralno kad nije legalno – to je ove četiri godine bio medijski okvir u nemačkom govornom području kad se spominjao Specijalni sud u Hagu.
Nedavni slučaj, kad su “krtice” raširile imena zašitićenih svedoka iz pripremljenih optužbi za ratne zločine, dobro je pokazao sav razmer dilema u pogledu na Kosovo kao kompleksnu političku temu.
Praktično postoji jedan jedini medijski izveštaj koji problem prikazuje generički, odozdo, o čemu se tu ustvari radi. Objavljen je u austrijskom dnevnom listu Prese (30.9.), potpisuje ga beogradski dopisnik Tomas Roser.
Za čitaoce RTS-a nudimo integralni tekst tog izveštaja.
Prese: “Krtica kopa jamu kosovskom specijalnom sudu”
“Posle dugih priprema, u Hagu su konačno proradili pravni mehanizmi. Prvi optuženi su uhapšeni ovog vikenda, šest novih sudija je prošle sedmice položilo zakletvu.
Ali još pre nego što je prvo suđenje za ratne zločine uopšte počelo, postojanje Suda je ozbiljno dovedeno u pitanje. Jer, pravni akti koji su se odjednom našli na uvid javnosti, ugrožavaju bezbednost svedoka.
Zapravo bi Specijalni sud trebalo da se bavi pravnom obradom zločina počinjenih od strane kosovsko-albanske neregularne vojske OVK za vreme i posle rata na Kosovu krajem 1990-ih.
OVK je tada podigao ustanak protiv srpske vlasti nad albanskom većinom na Kosovu. Ali već treći put ovog septembra javnosti su preko veteranske organizacije OVK dostavljeni poverljivi sudski dokumenti skupa sa imenima anonimnih svedoka.
Poverenje u efikasnu zaštitu svedoka je tako podriveno pre nego što je prvi proces i počeo.
Ko je “krtica”, nije poznato. “Neko” sa šeširom i naočarama za sunce je dostavio kopije 4.000 sudskih dokumenata u biro veterana OVK, bez ikakvog objašnjenja ko je izvor, tvrdi predsednik udruženja Hisni Gucati.
Mi smo to prosledili medijima, kaže Gucati, jer je neophodno da se pokaže da Sud deluje isključivo protiv kosovskih Albanaca, ne bi li “ispunio volju Srbije”.
Upozorenja da je širenje poverljivih sudskih akata krivično delo, Gucatija ostavljaju potpuno hladnim.
Ako Sud već ne zna da štiti svoja dokumenta, zašto bi ih on štitio, izjavio je Gucati prošle sedmice, kad su mu dokumenti isporučeni treći put za redom. Gucati: “Sve što pređe naš prag, sve ću da objavim”.
Za sada, čini se da više neće imati tu priliku. Maskirani policajci su za vikend uhapsili Gucatija i sproveli ga u Hag. Optužba mu stavlja na teret zastrašivanje svedoka.
I zaista, sve tri instance koje su do sada, pre Specijalnog suda, pokušavale da se bave ulogom OVK su naišle na isti zid.
Svejedno da li UN-ov Unmik, ili UN-ov Tribunal za procesuiranje zločina na području bivše Jugoslavije u Hagu, ili pravna misija Evropske unije Euleks – svi njihovi napori da se osvetle zločini OVK su propali zbog zastrašivanja i neefikasne zaštite svedoka.
Nekoliko svedoka je ili umrlo pod neobičnim okolnostima, ili neobjašnjivo povlačilo već date izjave. Tako je UN-Tribunal 2012. zbog nedostatka dokaza u drugoj instanci oslobodio nekadašnjeg OVK komandanta, bivšeg premijera Ramuša Haradinaja.
U procesu Euleksa protiv političara Fatmir Ljimaja je 2015. trebalo da svedoči zaštićeni “Svedok X”, nekad čuvar u logoru za zatvorenike koji je vodio OVK. “Svedok X” je za vlastitu bezbednost sklonjen u Nemačku.
Pre nego što se pojavio pred sudom, pronađen je obešen u jednom parku u Duisburgu. Nemačka policija polazi od samoubistva.
Još 2010. je specijalni izaslanik Saveta Evrope Dik Marti optužio vođe OVK za teške ratne zločine.
Na snažni pritisak Zapada je kosovski parlament 2015. protiv vlastite volje izglasao osnivanje Specijalnog suda. Sud je oficijelno deo pravnog sistema Kosova, ali je u Hagu i pod stranim sudijama.
Kako se Sud ne bavi zločinima počinjenim od strane srpskih trupa, mnogi kosovski Albanci ga doživljavaju kao jednostrani i gledaju ga sa skepsom.
Sud je u junu najavio optužnicu protiv kosovskog predsednika, nekada visoko pozicionisanog OVK komandanta Hašima Tačija.
Ali, hoće li pravna obrada zločina OVK zaista uspeti je, s obzirom na curenje tajnih pravnih akata, vrlo upitno. Bez dobro zaštićenih svedoka, spremnih da daju izjave, teško se može računati da će ratni zločinci iz redova OVK biti kažnjeni.”
Zločini OVK, dosadna tema
Gornji tekst iz austrijskog dnevnog lista otkriva nekoliko neizrečenih, ali pouzdanih trendova.
Najpre, to je jedina smislenija informacija o delovanju Specijalnog suda proteklog meseca objavljena u medijima nemačkog govornog područja.
Skupa sa događajem, spominje se i pozadina – da su do sada tri velike zapadne institucije pokušavale da se bave rasvetljavanjem kosovsko-albanskih zločina i da su po tom pitanju propale.
Da je posle njih posao preuzela četvrta institucija, Specijalni sud, koji je pravno prištinski, organizaciono i funkcionalno zapadni, ali da će i on propasti jer – nema svedoka.
Drugo, na Kosovu ne vlada državno pravo, već pravo klana i porodice.
Sigurno da su pravosuđe, nezavisnost sudstva, pravna država, koncepti u čijem ostvarenju ima problema na prostoru čitavog Balkana i šire. Ali za “albansko” Kosovo se ne može reći da pravo nije dovoljno osigurano, da se ne poštuje, da ga nema, ili da su prekoračenja bez sankcije.
Pravni kodeks postoji – jedino što to nije državno pravo, već pravo tradicije i krvne kohezije.
Ako bi se ovdašnji mediji, na primer izrazito proprištinski bečki Standard, bavili curenjem dokumenata iz Haga u udruženje veterana, odatle u medije, onda bi morali da se dotaknu pitanja tradicionalnog karaktera prava koje vlada u Prištini.
Morali bi da nekako priznaju da izvor prava ne sedi u parlamentu, već u majčinom mleku – a to nije zgodno. Zato Standard nema komentar na aktuelne probleme Specijalnog suda u Hagu.
Prezir suda?
Treće, da prištinske institucije, službene ili tradicionalne, ne poštuju sud i da se nalaze u formuli poznatoj kao “contempt of court” – preziranje, nepoštovanje suda.
Kao prvi bi po tom piranju trebalo da reaguje sam Specijalni sud u Hagu, ali na njihovom službenom sajtu za sada nema spomena o “curenju”, “krticama”, kriminalnom download-u i slično, čak ni na odmerenom pravnom jeziku.
Četvrto, kad bi se tema o Sudu koji je opstruisan pre nego što je i krenuo u posao, našla u širokoj medijskoj ekspolataciji, relevantne političke javnosti u Nemačkoj ili Austriji bi morale da priznaju kako su vrlo, vrlo razočarane razvojem Kosova kao “samostalne države”.
“Zar nema pravde za žrtve OVK?”, pita se Andreas Ernst u kratkom komentaru za švajcarski NZZ.
Očito ne, zaključuje on. Ernstovo znanje o kosovskim prilikama je pouzdano, on od početka spada u specijaliste, ne samo kao novinar.
Na Fakultetu za istoriju pri Univerzitetu u Cirihu je godinama vodio istraživački projekat “Institucije, državni identitet, društvo. Proces izgradnje države Kosovo od 1999. u uzajamnom delovanju internacionalnih i lokalnih aktera”.
Kako priznati da “lokalni akteri” deluju na pravnoj platformi mnogo starijoj od modernog državnog prava, a da istovremeno ne priznaš da su Evropa i Zapad od Rambujea do danas nagomilali niz naivnih pogrešnih poteza u odnosu na Kosovo? Nikako!
Peto, tu se pojavljuje jedan grdan nesporazum. Specijalni sud za albanske zločine na Kosovu je sud za albanske zločine na Kosovu.
To da albanska javnost na Kosovu doživljava rad Suda za albanske zločine “sa skepsom”, zato što se bavi “zločinima albanske strane” je duhovito i zabavno već sa stanovišta formalne logike.
Zločinima srpske strane se decenijama obilno bavio drugi sud u Hagu.
Šesto, politički razvoj na Balkanu i uopšte čitavom regionu poslednjih tridesetak godina pokazuje da Zapad pravi razliku da li mu se neko suprotstavlja ili mu se ismejava.
Shodno tome prilagođava i kaznu.
Curenje sudskih akata, poništavanje anonimnosti svedoka, poziv na lojalnost porodici, klanu, narodu kao herderovskoj kategoriji krvi i organizma – to u Prištini već odavno nije suprotstavljanje Zapadu, već ismejavanje i izrugivanje Zapada.
Reakcije su za sada izostale, što ne znači mnogo. Zapad je po pravilu spor, ali kad se jednom pokrene, pravni obziri ga neće zaustaviti.
