Nataša Šćepanović, predsednica Udruženja kosmetskih stradalnika koje okuplja porodice ubijenih, kidnapovanih i nestalih Srba sa Kosova, kaže da je od 1997. na prostoru južne srpske pokrajine postojalo 144 logora za Srbe, Rome, ali i nelojalne Albance.
– Bilo je više tipova tih logora, počev od od radnih do onih za ispitivanje i mučenje. Najpoznatiji po svojoj surovosti su bili logori u Klečki, Likovcu, Lapušniku, Donjem i Gornjem Ratištu, Mališevu, Batlavi, Trpezi, Sedlaru, Orlatu, kao i Dragodanu na ukupno tri lokacije, Vrelu, Drenici… Međutim, postojalo je i nekoliko desetina logora na prostoru severne Albanije i severne Makedonije, gde su bili smešteni na teritoriji Tetova. U Albaniji su logori postojali u mestima Kuksa, Burelj, ali i čuvenoj Žutoj kući – kaže za “Vesti” Nataša Šćepanović.
Prema njenim rečima, u svim tim mestima Srbi su prošli pakao i torturu.
– To su bila surova stratišta, najjezivije je bilo u Žutoj kući na severu Albanije, gde su otetim Srbima vađeni organi. Ali, ništa manje užasno nije bilo u Klečki, gde su silovali devojčicu Jovanu, a zarobljenima odsecane uši, nosevi, prsti… I tu nije bio kraj monstruoznosti terorista. Oni su ljude žive spaljivali, a mnoge su komadali vezujući ih za traktore, mučili na najsvirepije načine. Zapravo, niko od stradalih Srba, Roma i nelojalnih Albanaca nije izgubio život a da prethodno nije bio mučen na načine nepojmljive ljudskom razumu – naglašava Šćepanovićeva.
Simo Spasić, predsednik i jedan od osnivača Udruženja kidnapovanih i ubijenih na KiM, kaže da je najviše logora bilo na prostoru Drenice, a da su Srbi na celom Kosovu držani u nemogućim uslovima.
– Zarobljenici su bili u podrumima privatnih kuća, štalama, hangarima i praznim osnovnim školama. Te 1998. godine najviše je bilo “pokretnih logora”, koji su premeštani iz straha od srpskih organa bezbednosti. Iz jednog mesta bi se prebacivali u drugo, pa u treće, a većinom bi preživeli završavali na severu Albanije – tvrdi Spasić.
Prema njegovim rečima, samo na prostoru Drenice bilo je više tih logora, poput onog u Likovcu. Njime je komdandovao jedan od vođa OVK i haški optuženik Fatmir Ljimaj.
– U tom logoru je bio i moj rođeni brat, koji je otet 14. maja 1998. godine. Zahvaljujući nekim Albancima, uspeo sam sa njim da se čujem dok je bio zarobljen sa još nekoliko Srba, a držani su u pećinama oko Glogovca. Međutim, kada sam dvehiljaditih govorio, kumio i molio da postoje ti logori, svi su me doživljavali kao budalu koja priča nebuloze. Tada smo imali mogućnost da nešto uradimo, a onda je dosovska vlast zapečatila sudbinu svih tih nesrećnika tako što je oslobodila sve teroriste, njih 2.108. Da to nisu uradili, uveren sam da bismo postigli razmenu “svi za sve” – tvrdi Spasić.
KOMISIJA ZA NESTALE NAJAVLjUJE: Uskoro lociranje novih grobnica
“Vesti” su bezuspešno pokušavale da se čuju sa Veljkom Odalovićem (na slici), predsednikom Komisije za nestala lica Vlade Srbije, koji je za beogradske medije naveo da su na Kosmetu postojalo samo 53 logora za Srbe i nealbance.
On je izjavio da se pored većine tih logora nalaze i masovne grobnice, a da Komisija očekuje da će se proverom tih lokacija rasvetliti sudbina još najmanje 30 žrtava nekadašnje OVK:
– U narednim mesecima u planu je lociranje potencijalnih masovnih grobnica, do kojih smo došli iz različitih izvora. Tokom sukoba na Kosovu i Metohiji nestalo je oko 5.800 osoba, a sudbina 1.653 i dalje je nepoznata. Od toga, oko 540 su Srbi i nealbanci – kazao je Odalović i dodao da je porodicama žrtava do sada predato 378 posmrtnih ostataka ljudi nađenih u pojedinačnim i masovnim grobnicama u Volujku, Mališevu, Gnjilanama, Radonjićkom jezeru, Klečki, Vučitrnu, Đakovici, Brekovcu, Suvoj Reci, kao i na lokacijama Tumance, Tusus, Šišman, Ramoc, Dulje…
