Elem, pita Govedaricu kolega Milan Jovanović, zanavek sportski novinar iz vremena drugačijeg novinarstva i sporta (srdačan pozdrav, šefe, preporučujem se i ljubim ruke milostivoj gospođi):
"Pa dobro, ako ne možete da igrate za titulu, a je l’ vi gledate na televiziji englesku ligu, ono zalaganje, trčanje i skakanje…"
A Govedarica, čovek iskren i pametan, realan, pa mu odgovori: "Gledam ja i porniće, pa ne mogu tako!"
Te epizode setio sam se čim je brat premijera iz Tirane provozao nad Beogradom fašističku zastavu velike Albanije… One Musolinijeve… A sve uoči parade Vojske Srbije, pa se nešto mislim, da nije i američka ambasada umočila prste u istu srpsku rupu?
A pitam se i ko nas je tako naguzio. Maltene, kao onu našu sirotinju po Kosovu, a mislim da se ta izdaja vredna metka zove Briselski sporazum. Je l’ tako beše? Da ne zaboravimo ni Dačića, ali, da ga ipak ne izgovaramo Vučićem. Nije red, koliko god da se kurva, nije bolji.
Je l’ da da je mnogo, i jebeš njih dvojicu. Mislim, Vučića i Dačića. I onog Kirbija i Ramu. Nisu oni mnogo važni, samo se predstavljaju takvima, a ponekad svinjarijama podsete ovu dvojicu naših umišljenih gde im je mesto. A ne bi me čudilo da je ovu krmaču osmislio neko iz američke ambadsade, onako, znajući nas već. I znajući njih. Mislim, Amerikance i ove Vučićeve… Kilave, što im trebaju med i oraji i vole kintu na bedan način. A ne bi im ni mokri celer pomogao.
I tu se vraćamo misli Dejana Govedarice. Mogu Vučić i Dačić da dovedu Putina na paradu, ali nikada ne mogu kao on. Čak ne zato što smo mala država, nego je štos što su oni ljudi s kapacitetom manjim od države, da parafraziram Govedaricu.
Hajde, neka mi neko objasni, a voleo bih da to učini onaj "Todorović", što mi na sajtu "Vesti" (domaće izdanje) s vremena na vreme piše da se manem svoga posla i prihvatim se motike… A prihvatam je kada stignem, jer za razliku od njega nemam često vikende. Samo se on ponekad zbuni, kada mu podastrem suviše informacija u kolumni, pa ne može da isprati. A nije reč o njemu, nego o jadnoj slici vlasti i ko je čini.
Pa, čine je najgori i najnepismeniji.
Elem, znam ko je Todorović i kako se zove. Možda jednom i upotrebim, nikada se ne zna, ali tom jadničku ne želim da objašnjavam, on je sluga, koji se koprca za šaku nečega, pa čak i dobije više od mene, ali mi njegov višak ne treba. Marš obojica!
I nije to važno, nego je to ram za ovu sliku Srbije, koja ide za tom naprednjačkom nakazom. Hajde, nek mi objasni neko kako je brat albanskog premijera vozio drona nekoliko mesta pored Tome u loži na stadionu? Vole oni na paradi da se slikaju kraj Putina, ali daj da čitam makar bajku kako na utakmici Rusija – Ukrajina Porošenko iz lože vozi drona daljinskim kao Ramin brat pored Tome. Ej, u onoj istoj loži u kojoj je sedeo Tito, a Vlasi mu trčkarao pod noge sa štafetom?!
Jad, nesposobni ljudski i božji jad! Talog ljudski, bez mrvice dostojanstva, makar kao pećinskog čoveka…
Međutim, važno je da njihov greh, glupost, komičnost i nesposobnost ne uzmemo sebi na dušu, a čemu smo skloni. Mi smo bolji i kurčevitiji narod od većine. Zato nas i provociraju.
Danas je parada. Nevažno je koliko nam je tehnika savremena. A tenkovi su nam noviji od abramsa. Ali ni je to važno, niti će pred izbore da pomogne Vučiću.
Pogledaće se u novčanik pred zaokruživanje imena na listiću, ma šta on jadno odglumio.
Danas paradiraju vojska i narod. I tu je nevažno da li su čizme poderane ili da li je vojnik gologuz. Znam zanat, i ni golog dupeta nećete da me stignete kao onu dvojicu fariseja, Tomu Vučića, a i Todorovića. S njima je već završeno, samo oni to neće da znaju. A na paradu se izlazi sučim se ima, Vučići i slični guraju se u stranu, a sve zajedljivosti su samo zavist iskompleksiranih komšija, jadnijih i od nas.
