Moja svekrva Verica Jevtić iz Salaša Noćajskog uverena je da joj je ukradena beba koju je rodila 1985. godine u Sremskoj Mitrovici. Svi tragamo za istinom o devojčici, sestri moga muža, a to činimo i preko Fejsbuk grupe Udruženje nestalih beba Vojvodine, počinje uzbudljivu priču za “Vesti” Maria Akvaviva (Acquaviva), mlada žena rođena u braku Srpkinje i Italijana, koja sa suprugom Milošem Jevtićem i ćerkicom živi u Cirihu.
– Moja svekrva je s radošću čekala svoje prvo čedo. Cela trudnoća bila je savršena. Dete se rodilo prevremeno, u sedmom mesecu, 28. oktobra 1985, ali je sve prošlo bez problema. Doktor joj je rekao da je beba ženskog pola, živa, zdrava i vitalna. Dodao je Verici da joj je bio muž i da “sav srećan ode kući da proslavi”. Ona je bebu videla tog dana. Sutradan joj je medicinska sestra iz sela rekla: “Hajde, Verice, glavna sestra nije tu, dođi da vidiš kćerku.” To je bilo oko pola pet.
Injekcije za uspavljivanje
Ona je tamo bila pola sata, možda i duže, nastavlja Maria priču:
– Beba je bila umotana u pelenu. Mazila je i videla je da ima šiške poput lepeze, što je baš jedinstveno. Posle toga je otišla u svoju sobu. Doktor je došao oko sedam uveče, pregledao je bebu i rekao da nema nikakvih primedbi. Sutradan, u jutarnjoj viziti, moja svekrva je doživela šok. Rečeno joj je: “Žao mi je, Verice, dete je umrlo, kad su tako male, male su šanse da prežive, zdrava si, imaćeš još dece.” Glavna sestra joj je dala injekciju koja ju je uspavala. Po njenim rečima, narednih dana su je držali uspavanu – nastavlja Maria potresno svedočanstvo.
Dodaje da Verici više niko ništa nije rekao o smrti devojčice.
– Interesantno je da se seća jedne elegantne i prefinjene žene srednjih godina, specifičnog dramskog hoda, koja je samo posmatrala. Nije ništa pričala, niti radila. Ljudi iz Udruženja nestalih beba Vojvodine koji se, vođeni željom da saznaju istinu, bave istragama o nestalim bebama, smatraju da je vrlo moguće da je ta osoba bila “majka na papiru”, odnosno da je došla da preuzme dete. Prošlo je par meseci i moja svekrva je ponovo ostala u drugom stanju. Rekla mi je da je u to vreme bilo sramota da ideš da se porodiš i da se kući vratiš praznih ruku. Mog devera je rodila 1986. godine u novembru.
Dva datuma
Maria napominje da su, pregledajući dokumentaciju vezanu za njegovo rođenje, uočili mnoge nelogičnosti.
– Svaka trudnoća je imala svoj karton. U prvom kartonu piše o prvoj bebi, ubeležene su sve kontrole na koje je moja svekrva išla. U kartonu vezanom za drugu trudnoću pisalo je da je prvorotkinja! I treća trudnoća se vodi kao da je druga. Što se tiče prvog porođaja, u bolničkim spisima ne piše da se porodila, bebe nema u papirima već ispada je sama ležala u bolnici bez poznatih razloga. Što se tiče mog devera, neobično je da na kartonu ima dva datuma. Prvi je kada se zaista rodio, a drugi datum je dve nedelje ranije – 28. 10. 1986. Upisano je da je dete bilo mrtvorođenče?! Pitanje je da li su i njega hteli da uzmu ili su u njen karton evidentirali nečiji porođaj. Nakon osam godina rodio se i moj muž – kaže naša sagovornica.
Ističe da su sinovi i ona Vericu nagovarali da počne istragu o prvom porođaju.
– Dobili smo izvod iz matične knjige rođenih gde je napisamo samo beba Jevtić, jer nisu stigli da joj daju ime. Datum rođenja i sve podatke koje dete treba ima i JMBG upisani su u knjigu umrlih. Piše da je dete preminulo 29. oktobra. Postoji kao zabeleška u kojoj se ne navodi od čega je dete umrlo i da li je primala neke terapije i slično. Takođe nema pečata lekara. Čudno je da je dete 11. novembra 1985. prijavljeno u matičnoj službi. Mi smo proverili JMBG u Srbiji. Piše da ne postoji. Saznali smo da nema podataka ni na groblju. Rečeno nam je da je bolnica počela da šalje tela beba tek 2008. godine. Pitanje je gde su sve bebe koje su do sada umrle? Molimo sve ljude, roditelje, braće, sestru, koji nešto znaju ili imaju istu muku kao mi da se jave na Fejsbuk grupu Udruženje nestalih beba Vojvodine – završava Maria Akvaviva.
Naučila i ćirilicu
Maria je rođena 15. avgusta 1995. u Trani (pokrajina Pulja) na jugu Italije:
– Majka Slađana Belivuković se udala za Italijana Rafaela. Živela sam u Italiji 17 godina. U Srbiju sam prvi put otišla kada sam imala dve godine i tada sam upoznala babu, dedu i ujaka. Nažalost, zbog rata nisu mogle da dolazimo u Srbiju. Kad sam imala pet godina rodila se moja sestra Katarina. Kada sam imala sedam godina sa sestrom sam išla kod bake i deke. Bilo mi je neprijatno što nam je mama prevodila sa srpskog na italijanski. Posle razvoda roditelja, u Srbiju smo se preselile 2012. Mami sam zahvalna za sve što je učinila za mene, ali baku volim najviše na svetu, ona je moj heroj. Nije mi bilo lako, kada sam se upisala u četvrti razred srednje škole. Uz pomoć moje tetke, naučila sam i ćirilicu.
Sudbinski susret
– Upisala sam fakultet, ali bilo je mnogo prepreka zbog jezika. Napustila sam studije otišla u Švajcarsku gde je moja mama radila u jednom restoranu. Vratila sam se posle toga u Srbiju, radila sam s mojim po njivama. Ravnje je selo poznato po zemljoradnji. Poznato je po tome što su nas tamo hajduci branili od Turaka, ali i po paprikama. Pre šest godina sam, tražeći svoje mesto pod suncem, upisala kurs za frizera. Kad sam se zaposlila, našla sam ne samo “gazdaricu”, već i drugaricu. Mog Miloša sam upoznala 2016. godine posle moje devojačke slave Svetog Jovana. Zajednički smo prebrodili razna iskušenja. Imali smo prelepu svadbu. Kćerkici smo proslavili 26. marta prvi rođendan. Imam sve o čemu sam sanjala, lepu, zdravu porodicu i mir u kući.
