Muzika sa nebesa

Marc Senna

Crkveni hor Sveti Jovan Vladimir iz Minhena svim vernicima i ljubiteljima duhovne muzike poklanja veliki Vaskršnji onlajn koncert u čast najvećeg hrišćanskog praznika. Koncert će biti prikazan na Vaskrs, 2. maja na Fejsbuk stranici Srpske pravoslavne crkve u Minhenu (www.facebook.com/spcmuenchen). Dirigentska palica je u rukama Jelene Stojković, pijanistkinje iz Minhena, koja nam je otkrila kako je nastala ideja za ovaj najlepši dar vernicima u teškim pandemijskim danima:

– U stvari je nas inspirisao onlajn Božićni koncert naše crkve u Hamburgu. Pošto smo videli da će ovakva situacija još potrajati, želeli smo da ljudima u ovim čudnim vremenima, makar na ovakav način, kroz onlajn concert, pružimo utehu i radost – u duhu praznika. Nadam se da će ovaj koncert biti vrsta uvoda za dalje Vaskršnje koncerte.

Hor “Sveti Jovan Vladimir” osnovan je ne tako davno, 2016. godine, a danas već broji više od 25 članova. Iako su većina njih amateri, kada pevaju, to se ne može tako lako zaključiti.

– Pre svega, zadovoljna sam da ljudi koji dolaze pevaju sa velikim entuzijazmom i ljubavlju. S obzirom na okolnosti sa pandemijom kao i na uopštene životne okolnosti članova hora; ljudi mnogo rade, čak i vikendima, često odlaze za Srbiju, Republiku Srpsku, Crnu Goru, mogu reći da smo napravili jednu lepu stvar sa horom. Bitno je da aktivno radimo, imamo probe, pevamo tokom liturgije svake nedelje, sve to utiče da naš hor stalno napreduje. Takođe, dobra atmosfera i sloga koje su prisutne u horu, kao i velika podrška sveštenstva, doprinose našem kvalitetu.

Nedostaje publika

Koliko je duhovna muzika drugačija od ostalih vrsta?

– U suštini, svaka vrsta muzike u kojoj su inspiracije vera i Bog za mene su vrsta duhovne muzike. Ali naša pravoslavna muzika ima još jednu, direktniju vezu sa nebesima, ona je vezana koncima za nebo.

Koliko je teško bilo pripremiti koncert s obzirom na trenutnu situaciju?

– Spremiti koncert nije bilo nimalo lako. Pre svega, bilo nas je mnogo manje i morali smo da probamo sa velikim međusobnim razmacima, što akustično – tehnički nije jednostavno. Pored svega toga, dugo nismo bili sigurni da li će uopšte doći do realizacije. Ipak smo uspeli da snimimo koncert, uz poštovanje svih epidemioloških mera. U svemu ovome imali smo veliku podršku naše crkve Svetog Jovana Vladimira u Minhenu, blagoslov oca Bojana Simića i medijsku podršku naše Televizije srpske dijaspore, na čemu smo neizmerno zahvalni!

Kad smo kod pandemije, šta Vama lično najviše nedostaje? I kako provodite vreme?

– Nedostaju mi nastupi na koncertima uz publiku, druženja, opuštenost življenja. Nedostaju mi česti odlasci za Beograd, Budvu i Prizren.

Svoje vreme pokušavam da provedem kreativno, konstruktivno, radno, da odradim stvari za koje u drugim situacijama ne bih imala vremena, da organizujem određene projekte za koje se nadam da će se dogoditi i naravno uz moju porodicu, jednostavno uz kvalitetno zajedničko vreme.

S obzirom na to da je povod za koncert bio najveći hrišćanski praznik, koji je Vama najdraži običaj vezan za Vaskrs?

– Kao Prizrenki, moj omiljeni običaj je farbanje jaja voskom i šaraljkom. To je veoma stara prizrenska tradicija koju pokušavam da sačuvam iako sam daleko od rodnog grada.

Zahvalnost Bogu

Šta Vam je prva asocijacija na praznike?

– Radost, porodica, Prizren, nada – nada da posle svakog teškog perioda dolazi nešto dobro.

Ali da pogledamo malo u prošlost – kada i kako je počela Vaša ljubav prema muzici?

– Ne mogu reći da svesno znam kad i kako je sve počelo, s obzirom na to da potičem iz umetničke porodice gde je muzika bila sastavni deo mog života. Moj otac, Tomislav Stojković je bio dirigent i dugogodišnji direktor Muzičke škole u Prizrenu. Bio je prvi školovani dirigent na Kosovu i Metohiji. Ja sam uz muziku rasla, ona je oduvek bila deo mene, onaj deo koji najviše volim.

Po čemu biste voleli da Vaša muzička karijera ostane upamćena?

– Volela bih da se ljudi mene i moje muzike sećaju kao nečega što je autentično i iskreno. Da moj rad povezuju sa promocijom naše muzike u inostranstvu i pomoći koju sam kroz svoje sviranje ili dirigovanje mogla da pružim drugima.

Na šta ste posebno ponosni?

– Na mnogo stvari na različite načine: osnivanje crkvenog hora, solo CD koji bi uskoro trebalo da izađe, docenture za klavir na Univerzitetu u Augzburgu, divnih projekata i humanitarnih koncerata i koncerata na značajnim muzičkim manifestacijama. Međutim, šta god da radim i kakav god uspeh da postižem, meni je uvek u glavi jedna najbitnija misao, a to je zahvalnost Bogu što svojim radom mogu da doprinesem da slika Srba u inostranstvu bude dobra i uzvišena.

S obzirom na to da nas čitaju širom dijaspore, uvek volimo čuti kako je tekao proces integracije u strano društvo i da li je bilo teško na početku, da ohrabrimo naše ljude koji, možda baš sada, provode prve dane daleko od rodne kuće. Kada ste se Vi i zašto preselili u Minhen?

– U Minhen sam došla 2004. godine zbog studija na prestižnoj Muzičkoj akademiji (Hochschule fur Musik und Theater Munchen) na kojoj sam posle uspešnog prijemnog ispita i studiranja diplomirala na odseku za umetničku i pedagošku diplomu pijaniste, a potom i završila postdiplomske studije.

Poreklo kao svetinja

Kako je tekao proces integracije? Da li je teško biti stranac u Nemačkoj?

– Nikad nisam imala osećaj da treba da se integrišem. Jednostavno, došla sam da studiram i nisam znala gde će me odvesti put i da li ću ostati ovde da živim. Otpočetka su svi znali da sam Srpkinja sa Kosova i Metohije, koja se držim svoje tradicije, vere i načela. Zato mi je verovatno i bilo lakše da se odnosim sa velikim respektom i prema nemačkoj tradiciji i kulturi, kao i prema kulturi drugih ljudi (naroda) sa kojima sam bila u kontaktu. Uvek mi je bilo bitno da se postavim kao čovek i da druge gledam kao ljude, a ne koje su nacionalnosti. Okolina me je uvek prihvatala i poštovala, nisam imala problem sa time ko sam i šta sam. Verovatno je tako kod svih ljudi koji cene sebe i svoje poreklo.

Šta najviše volite u Nemačkoj, a šta Vam, možda, nedostaje?

– U Nemačkoj mi se sviđa transparentnost u međusobnim odnosima, kao i mogućnost profesionalnog napredovanja i poštovanje rada. Nedostaje mi spontanost i ta naša vrsta bliskosti.

I danas, sa ove vremenske distance, koji grad više smatrate svojim – Prizren ili Minhen?

– Prizren je moja duhovna vertikala. Prizren je u srcu i duši. Moj zavičaj! Ali ako i ljudi čine grad, kao i bitna sećanja (venčanje, prijatelji, rođenje deteta, divni momenti života), onda mogu reći da je i Minhen moj grad. Kad me neko pita odakle sam, kažem da sam iz Minhena, a dolazim iz Prizrena.

Smisao i snaga

Kako biste opisali značaj muzike i uticaj na Vaš život?

– U mnogim životnim situacijama muzika je za mene bila spasonosna jer sam uvek imala čemu da se radujem i čemu da se vratim. Ona je svemu davala i daje smisao i snagu, ma koliko bilo teško u određenim situacijama, tako da slobodno mogu reći da je muzika moj život.

Stopama sestara

Zašto ste se odlučili baš za klavir?

– Moje obe starije sestre su svirale klavir koji smo takođe imali kod kuće. Katedra za klavir u Muzičkoj školi u Prizrenu bila je najjača, imali smo veoma stručan kadar, to je bila škola sa velikim renomeom i tradicijom koja je dala mnoge značajne umetnike, tako da je klavir bio neka vrsta logičnog odabira instrumenta.

Manje straha, a više radosti

Šta biste poručili našim čitaocima povodom Vaskrsa?

– Da ne zaborave na Božju ljubav i na radost. Da se manje plašimo, a više radujemo i da ne zaboravimo da smo svi mi Božja deca. Hristos voskrese!

Uz umetnost je sve lepše

Majka ste jednog sina. Drugi je na putu. Da li biste voleli da oni sutra krenu Vašim stopama?

– Volela bih da nauče da sviraju neki instrument i da osete i razumeju muziku, ostalo je na njima.

Da li je odrastanje uz muziku lepše?

– Svakako! Muzika, kvalitetna muzika svih žanrova (klasična, duhovna, narodna, pop, rok) veoma utiče na intelektualni i emotivni razvoj pojedinca, tako da odrastanje uz muziku može biti samo jedan veliki plus.