Prema njemu, pored hrvatskog izraza “prostitutak”, ne postoji reč za muškarca koji naplaćuje seksualne usluge. Kurvar je “pravo muško”, koje trči za suknjama i udara recke iznad kreveta čekajući onu pravu koja će se pojaviti u jednom trenutku i uspeti da ga smiri i sredi.
Filipu nije neprijatno da priča o svom “sezonskom” gastarbajterskom poslu, koji obično pada oko katoličkog Božića i Nove godine.
– U Hamburgu, Hanoveru i Kelnu sada već imam stalne mušterije kojima najavljujem dolazak. Miloš zna čime se tamo bavim, a svota novca koju donesem zatvara svaku raspravu o tome da li je to u redu ili ne. Aktivni eskort momci su bolje plaćeni od pasivnih. Postoje ljudi koji su spremni da seks plate i do 400 evra – objašnjava Filip dodajući da se ne oseća kao žrtva, ili iskorišćena osoba primorana da prodaje svoje telo. Ljude koji su spremni da toliko plate za seks smatra budalama. Slično uverenje deli većina muškaraca koji se bave prostitucijom.
Za muškarca bavljenje prostitucijom nije tako strašno kao za ženu. Mnogo je gore ako nije u stanju da zaradi dovoljno za porodicu. Muškarci gotovo da uopšte nisu prepoznati kao žrtve seksualne eksploatacije što najbolje ilustruje naslov jednog istraživačkog teksta:
“Sine, muškarce ne siluju.”
Viši policijski inspektor Saša Siljanoski iz Odeljenja za javni red i mir u MUP-u Beograd kaže da tokom karijere nije naišao na slučajeve muške prostitucije. Izuzetak su transvestiti i transseksualci, muškarci koji se prostituišu kao žene. Veoma zanimljiv podatak je da kad god bi u toku akcije na terenu priveli ove prostitutke i njihove mušterije, klijenti su uvek veoma iznenađeni da su u stvari zamalo platili za seks muškarcu. Verovati da je to iznenađenje uvek iskreno, u najmanju ruku je naivno.
Nekada su oni koji su želeli da za novac dobiju malo muške ljubavi odlazili u Karađorđev park u centru Beograda, a danas se u tu vrstu šopinga ide u park pored tržnog centra Ušće.
Ako ste više online tip, internet je prepun oglasa u kojima muškarci drugim muškarcima eksplicitno nude seksualne usluge za novac. Oglase u kojima muškarac nudi sebe ženama za novac nisam pronašao.
Sanja Kljajić iz Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima kaže da treba razlikovati prinudnu prostituciju od dobrovoljne, iako je dobrovoljnost po mišljenju stručnjaka veoma upitna, čak i kada je prostitutka (ona ili on) u to potpuno uverena. Ljudi koji se bave prostitucijom uglavnom su sa margina, iz osetljivih društvenih grupa i siromašnih sredina, što ih čini pogodnim za manipulaciju, i samim tim, i seksualnu eksploataciju. Postoje i muškarci koji se bave prostitucijom jer ih to uzbuđuje, ali uglavnom drugi razlozi stoje iza odluke da se prodaje sopstveno telo.
Ne prostituišu se samo homoseksualci.
Srpskoj javnosti je poznat slučaj Slaviše Lazića, aka Đankarla, najpoznatijeg žigola iz Vrnjačke Banje, koji je, prema sopstvenim rečima, pored novca, zlatnih lanaca i roleks satova od jedne, očigledno zadovoljne klijentkinje, na poklon dobio i stan u Petrovcu na Mlavi.
Kada je njegov biznis u pitanju, vrhunac sezone je uvek 8. mart. Đankarlo je uvek voleo da istakne da pored brige o fizičkom izgledu, uspešni žigolo mora biti načitan. Redovno je zapisivao romantične rečenice i nežne lirske stihove, jer je atmosfera zaljubljenosti i lažni efekat romanse ono što dame prvenstveno plaćaju, mada ni seks nije nebitna stavka u žigolo paket aranžmanu.
Njegove usluge najčešće su koristile dame u pedesetim, mada je u svojoj zavidnoj karijeri banjskog galeba imao i mušteriju stariju od osamdeset.
