U krajevima u kojima su živeli Sloveni, potom i Srbi, dugo se zadržala najrasprostranjenija muška frizura – duga kika ili perčin. U Srbiji su skoro do kraja Prvog srpskog ustanka muškarci, svi odreda, nosili perčine.
Zabeleženo je da je 1810. godine sam vožd Karađorđe odsekao svoj perčin i tako sa njim raskrstio, ali je i naredio vojnicima da svoje duge kike odseku. Razlog je bio jednostavan: Turci su Srbe u bojevima hvatali za kosu i tako im lakše odsecali glave.
Međutim, i Turci su nosili perčin, pa je jedna od pretpostavki da je perčin ukinut i zato da bi se srpski ratnici i vizuelno razlikovali od Turaka. I pored toga, iskorenjivanje perčina među srpskim narodom nije išlo lako, iako je na tome radio lično i knez Miloš Obrenović. Srbi se nisu rado odvajali od ovog tradicionalnog običaja i muškog ponosa, te su se opirali novoj modi gotovo kroz ceo 19. vek!
Običaj da savremeni muškarac nosi kratku kosu imao je isto onoliko praktičnih uzroka kao i u Karađorđevo vreme – potiče od propisa kojima se vojska borila protiv vaški i boleština koje su one prenosile, a naročito tifusa.
Brade su bile naezaobilazan ukras muškog lica. Brada se u mnogim područjima i vremenima smatrala simbolom muškosti i muškog dostojanstva, pa se i tu, kao i u slučaju kose, često preterivalo, brada se nije uopšte brijala. Dostojanstvo bradatog čoveka stajalo je u vezi i sa njegovim sazrevanjem kao ličnosti. Veoma mladi muškarci nemaju bradu ili im se ona tek pomalja.
Brada je zato i simbol muške zrelosti, uma i iskustva sticanog tokom vremena. Stoga su drevni mudraci obično nosili duge brade. Bogovi svih naroda, u najvećem broju slučajeva, takođe su prikazivani sa bradama. Kasnije, u razvijenim civilizacijama, kada je čovek sve manje osećao poriv da muškost i dostojanstvo zrelosti pokazuje na tako vidljiv način, brada je najčešće brijala. Obrijan muškarac je svojim glatkim obrazima pokazivao da ima vremena i mogućnosti da se doteruje, što ga je odvajalo i razlikovao od varvara.
