I vrapci na grani znaju za našu Milicu, šampionku u tekvondou, dvostruku olimpijsku prvakinju. Jedino može da ih zbuni prezime Đuričić, pošto je naša Milica nedavno zamenila devojačko Mandić. S tim prezimenom je u Londonu i Tokiju stala na pobedničko postolje, plakala dok se intonirala himna “Bože pravde”, radovala ispred Skupštine grada. Prezimene je promenila, ali narav nije. Blaga, uz širok osmeh, Milica je ušetala u redakciju “Vesti” i izazvala oduševljenje kod prisutnih. Kao i uvek. Iako povod za posetu nije potreban, ipak smo iskoristili prisustvo gospođe Đuričić da joj izdavač Nezavisnih novina “Vesti” Aleksandar Vidaković uruči Specijalno priznanje za doprinos sportu. Zasluženo. Ne samo u poslednjoj takmičarskoj godini već i svih prethodnih, Mandićeva je nesebično promovisala Srbiju, gde god je stigla.
– Hvala vam na poverenju – skromno će, kao i uvek, izuzetno simpatična Đuričićka.
Ogromne promene
Koliko se promenio vaš život od septembra, kad ste se zakleli na večnu ljubav dugogodišnjem izabraniku Marku?
– Moj život se promenio kad sam napustila profesionalni sport. To je ono što mi teško pada, pošto sam neko ko voli sopstvenu rutinu, ko je prethodnih 20 godina posvetio profesionalnom sportu. Možda ljudi ne razumeju, ali osećam se kao da mi je neko oduzeo neku svrhu života. To je nešto što teško prihvatam, koliko god da sam bila na klackalici da li je ovo kraj, ili da nastavim. Videla sam da ni fizički, ni psihički ne mogu da izdržim napor koji iziskuje profesionalni sport. U principu, život se promenio, napravila sam novu rutinu. Privatno, poslednjih 15 godina je sve isto. Marko je bio izabranik i ranije. Nastavili smo zajedno u istim putem.
Šta podrazumeva nova rutina?
– Razmišljam u kom pravcu da idem, počela sam da učim neke nove stvari, što smatram vrlo bitnim. Želim da unapredim engleski, učim o sportu… Uvek me je zanimala fizička priprema sportista. Sve ono što sam radila, nisam znala zašto konkretno radim. Dakle, od svega pomalo, da vidim šta će me najviše privući.
Pilates menja tekvondo
Ipak, niste se odrekli treninga?
– Ne – kroz osmeh će Milica. – Doduše, manje treniram tekvondo. Krenula sam na pilates, fitnes, dizanje tegova, ponekad trčim… Imam pet do šest treninga nedeljno. To mi je i antistres i neka rutina u kojoj uživam. Ne mogu i ne želim da se skroz isključim. Znala sam ranije i dok sam na odmoru da treniram. Šest treninga nedeljno je skroz u redu. Tako započnem dan i sve mi lepše i lakše krene. Stvar navike. Možda se proredi jednog dana, za sada sam u sličnom ritmu.
Šta ste prvo uradili po završetku karijere?
– Prvo smo išli od redakcije do redakcije narednih mesec i po dana – smeje se Milica. – Organizacija svadbe je iziskivala dosta vremena i truda. Krajem prošle i početkom ove godine sam krenula sa skijanjem, što mi je bila velika želja. Pre toga sam samo jednom stala na skije. Nisam smela zbog sporta. Mnoge stvari koje su ranije patile, sada gledam da nadomestim. Adrenalin koji mi je pružao sport, možda fali, pa je skijanje išlo odlično, našla sam način da se vratim u sportski mod. Jeste drugačije, ali trenutno mi više prija.
Kao nagrada za sva dostignuća u naselju “Stepa Stepanović” je osvanuo mural s vašim likom?
– Mural? To je nerealno! I danas volim da prođem tuda. To je nešto što apsolutno nisam mislila da ću doživeti. Verovatno niko od ljudi iz mog sporta nije pomislio da će neki tekvondista biti ispred Skupštine tri puta, što je doživljaj sam po sebi, a kamoli dobiti mural? Stvarno je predivan i zahvalna sam komšijama na inicijativi i na tome što su uradili i to je ono što istinski ispunjava, da sam od ljudi koji me poznaju i ne poznaju zaslužila takvo priznanje. To je još jedna moja medalja.
Kako Tijana izdržava bez vas na treninzima, takmičenjima, a vi bez nje?
– Teško mi je nekada bez njih. Nedostaju mi. Želim ovim putem da im čestitam osvajanje medalja, Nadici Božanić i Tijani Bogdanović na srebru, odnosno bronzi. Tića je nastavila u istom ritmu. Ona je meni nekako uvek bila kao mlađa sestra. Možda joj falim u nekom momentu, nedostaje i ona meni. Mnogo smo vremena provele zajedno na takmičenjima i pripremama. Evo, ići ću sa njima na Evropsko prvenstvo i iskreno se radujem. Idem da gledam, biću neko ko gleda sa strane, možda ću moći nešto i da ih posavetujem.
Neću u trenere
Da li ste razmišljali čime biste se bavili u budućnosti?
– Trenutno sa suprugom planiramo neki privatni biznis. Kada je reč o sportu, tražim način kako da doprinesem i prenesem iskustvo. Imam neke zapise, nešto što sam prolazila, izazove. Mislim na sve što sam psihološki prošla, i sa psihologom i sama, da mogu možda na taj način da doprinesem mlađim generacijama. Nemaju svi taj luksuz da idu kod psihologa, da imaju pravog trenera, koji će im rešiti određene probleme, da li na borilištu, ili van njega. U ovom trenutku jedino što znam jeste da neću biti trener.
Koje vam je bilo najveće razočaranje u karijeri?
– Nisam neko ko je ikada hteo da odustane od sporta. Uvek za poraze, krivim sebe. Isključivo sam sebi za sve kriva. Svakako, Olimpijske igre u Riju i gubitak u drugoj borbi, kad sam negde podlegla pritisku, nešto je što boli – zaključuje Milica Đuričić.
Sebičluk me razočara
Šta vas kod ljudi najviše razočara?
– Odavno sam se okružila malim brojem ljudi, za koje znam da me neće razočarati. U svakom momentu karijere i u dobrom i u lošem, imala sam svaki vid podrške. Mislim da je to jedna od najboljih stvari. Inače, nisam nešto preterano socijalna, kako god da delujem. Volim da se družim, idem gde treba, ali krug ljudi koji je oko mene je vrlo mali. Niko me konkretno nije toliko razočarao da sam mu zapamtila, ili zamerila. Oko mene su porodica, mali broj prijatelja, Dragan Jović, Tijana Bogdanović… Jedino što me redovno razočara, to je sebičluk kod drugih ljudi, koji nemaju nikakvu empatiju, ne vide da treba da pomognu nekome, da ne gledaju samo sebe, da li je to na terenu, u sali, takmičenju. Ja, ja i samo ja. To je ono što mi jedino smeta i što mogu da zamerim ljudima.
Marija ima veliki udeo u uspesima
Kad ste rekli da biste voleli da podelite iskustvo sa mlađim sportistima, da li bi to mogla da bude uloga psihologa?
– Nisam stručna za to. Više bih se bazirala na to da iskustvo prenesem na papir. Mislim da je psihologija teška i kompleksna, ne bih volela na ulazim u tu sferu već bih ovo stavila na papir, o onome što može da se javi, odnosno što se javilo kod mene, izazove, krize, da prenesem na njih, da im kažem kako je sve to u redu i da se plaše i da izgubiš.
Vi ste imali pravu pomoć?
– Rad sa psihologom je vrlo kompleksan. Tu nije reč samo o sportskim aspektima već kako sam sebe doživljavaš. Vrlo teško mi je bilo da se kao sportista ne definišem na osnovu rezultata, uspeha ili neuspeha već na osnovu toga koliko sam sebe dala, šta sam uradila, da li bih bila neuspešan sportista da nisam osvojila medalju u Tokiju. Možda bih se smatrala neuspešnom. Međutim, onda pogledaš, imaš olimpijsko zlato, evropske i svetske medalje. Glavno je ono što osećaš, a to je da nisi uspešan na krajnjem cilju. To su neke stvari koje moraju da se prevaziđu, mada i ne samo to već strah od pritiska, upoređivanje s drugim takmičarima, jednostvano, tokom ovih 20 godina bilo je toliko kriza i izazova, ali sam imala sa kim da ih rešim. Mnogo takmičara nema.
Sa kim ste radili tokom karijere?
– Moj psiholog bila je Marija Pavlović, sa kojom radim od 2007. Sa njom sarađuju i Damir Mikec, Tijana Bogdanović, Andrea Arsović, dvojac Miloš Vasić i Martin Mačković. Imamo apsolutno poverenje u nju i Galeta. Kad je neko toliko upućen i u naš sport i u Galeta, u celu tu strukturu, može mnogo da pomogne. Zna nas u dušu, zna mehanizme odbrane, kako da nam pomogne, izađe u susret, kako da napravi balans između nas i trenera, jednostavno, ona je imala veliki udeo u medaljama koje smo osvajali.
Glad za zlatom na EP vraća na borilište?
Teško da neko ko je osvojio dva olimpijska zlata ima za čim da žali, ali…
– Ima, ima! Rio je bio na neki način nešto što je moralo da se desi, da bih ja u glavi neke stvari drugačije predstavila, ali evropsko zlato nemam i to je nešto što me uvek mučilo. Imam šest medalja s prvenstava Starog kontinenta, pet srebra i bronzu, ali zlato mi nedostaje. Uvek mi je malo nedostajalo u finalu. To je ono što mi fali. Toliko lepih stvari mi se desilo u karijeri, svaki poraz mi je doneo nešto novo. Ne mogu da kažem da žalim već mi je krivo što ne mogu da kompletiram kolekciju. Ko zna zašto je to dobro.
Možda će vas to naterati da se vratite na borilište?
– Volim sport i gledam druge sportiste, to je nešto što me motiviše, vidite koliko uspeha imamo ove godine… Polako, imam sada vremena da porazmislim o svemu. S olimpijskim ciklusom sam sigurno završila. To je nešto što iziskuje mnogo vremena, napora, truda i još tri godine posvetiti tome, nije uopšte malo. Ako nešto radim, radim sto odsto. I ako odradim trening, koji je rekreativan, um je ostao isti. Ko zna, možda jednog dana.
I dalje ne verujem da sam najuspešnija
Kakav je osećaj biti najbolja sportistkinja Srbije svih vremena?
– To je i dalje za mene iznenađujuće da čujem, jer nikada se nisam tome nadala. Uvek radiš da budeš najbolji, jednostavno, ne razmišljaš o posledicama koje to donosi, već o sledećim izazovima. Kad se podvukla crta, ne mogu da kažem da je nerealno već me čini, kako mene, tako i porodicu, vrlo ponosnom i srećnom što sam tu gde jesam. Kad kreneš od nule i u tri olimpijska ciklusa osvojiš dva zlata, veliki je uspeh. Kada sam kao mala gledala Jasnu Šekarić, rekorderku po broju medalja, mislila sam da niko nikada neće da je dostigne ni brojčano, ni po bojama odličja, ali… Njen broj učešća i odličja ostaće za vjek i vekova.
Tetovaža naša simbolika
Kako je Marko uspeo da sakrije tetovažu do konačne verzije?
– Nije uspeo, znala sam, jer se tetovaža radila iz tri puta. Mislim da je to pokrenulo dosta rasprava. To je bila njegova želja, koju sam apsolutno razumela. Ni on ni ja nismo imali tetovažu pre toga. Taj momenat je, na neki način, naša simbolika, pošto smo samo mi svesni šta smo prošli, preživeli i doživeli do tada i koliko je, ne neki način, bilo i lepih i manje lepih trenutaka. Razumela sam njegov poriv i presrećna sam što ga imam pored sebe i kao podršku. Nije sve uvek sjajno i bajno, pogotovo u sportu. Četiri godine kvalifikacija i mnogo stvari koje se dešavaju usput i privatnih, koje moraš da zanemariš da bi ispunio cilj. Imati pored sebe nekog s bezrezervnom podrškom, za mene je bila i motivacija i snaga da guram dalje.
Nove aktivnosti za OKS
Milica je u redakciju “Vesti” došla direktno s Izvršnog odbora OKS.
– Analizirali smo šta se uradilo na Zimskim olimpijskim igrama, zimskom EYOF-u, radujemo se Mediteranskim igrama, sprema se veliki tim ljudi, biće, otprilike 160 takmičara, tek treba da se napravi prava brojčana prijava. Ima dosta dobrih stvari. Čeka nas i letnji EYOF, mislim da će sportisti, za razliku od poslednje dve godine, imati ćemu da se raduju i da pokažu sebe u najboljem svetlu na sportskim smotrama – smatra potpredsednica OKS.
