Radivoje – Raša Andrić je jedan od onih fenomena naše kinematografije, čije filmske replike odmah ulaze u svakodnevni govor, a situacije i kadrovi ponavljaju se godinama.
Kultna ostvarenja “Munje”, “Kad porastem biću Kengur”, “Tri palme za dve bitange i ribicu” vinule su ga u sam vrh srpskog filma. Postale su obavezno štivo za sve buduće autore sedme umetnosti. I danas se na ulicama srpske prestonice često čuje “Mare, care sad je startuj”, “Nije naše, našli smo” i “Dolče Gabana? Pa i njega ćemo da hapsimo”. Ovo su samo neke od legendarnih replika iz filma “Munje”, koji bi 20 godina posle premijere, mogao da dobije nastavak.
Sa filmom “Kad porastem biću Kengur” osvojio je nagradu Propeler Motovuna na Motovunskom filmskom festivalu. Premijera najnovijeg Rašinog filma “Leto kada sam naučila da letim” očekuje se na proleće. Andrić je srećan jer je film snimao u Hvaru, koji je kao beba od 40 dana prvi put video i zavoleo. Mnoge lepe stvari su mu se upravo dogodile na moru, pa za sebe voli da kaže da je pravi morski čovek.
Živi i stvara u Beogradu, jer smatra da je za njegov posao jezik veoma bitan. Oženjen je Lidijom.
Prvenac za decu
U jeku borbe sa korona virusom, Radivoje – Raša Andrić se latio rada na svom filmskom prvencu za decu “Leto kada sam naučila da letim”, po istoimenom hit romanu Jasminke Petrović o devojčici koja sa bakom odlazi na more u Hrvatsku i prvi put upoznaje “onaj” deo bakine porodice.
– U pitanju je dečji film sa snažnim emocijama, koji prati odrastanje dvanaestogodišnje devojčice Sofije i njeno letovanje koje provodi sa dve bake na moru. Nije da nema kod nas dečjih filmova, ali su retki i nisu deo kulturne politike, više su incidenti, nego što je neka namera da se prave ostvarenja za najmlađe. To će se nadam se promeniti, jer Filmski centar Srbije ima poseban konkurs za filmove o deci. Pretpostavljam da će to biti povod da se autori late nimalo lakog zadatka. Razmišljao sam i ja i to mnogo, jer je u pitanju odgovoran posao, tako da prvo što mi je palo na um jeste da pravim film za svoje sestriće Dunju i Petra. Pao mi je kamen sa srca jer sam imao na pameti konkretnu decu za koju pravim film. Želeo sam i da se film koji radim za decu snima na moru, jer sam do sada sve svoje filmove snimao isključivo u Beogradu. Ovo ostvarenje jeste i za decu i za odrasle.
Film ima dve linije radnje: jedna linija je kad dvanaestogodišnja devojčica odlazi na letovanje sa bakom, koju igra Olga Odanović, a uopšte joj nije do letovanja sa bakom jer misli da je prerasla to i želela je da ide na kampovanje sa društvom. Druga linija radnje su porodični odnosi zbog kojih baka odlazi na more da se vidi sa svojom sestrom koja je bolesna i onda se ispostavlja da baka ima brata za koga devojčica nije znala. Bakinog brata igra Žarko Laušević, a baka i njen brat su u svađi još od devedesetih godina i rata. Jedni žive u Beogradu, drugi u Hrvatskoj. Ali, dolazi do smirivanja odnosa.
– Cilj je bio zabaviti decu, ali da sve to ne bude dosadno mamama, tatama, ujkama i tetkama koje će decu voditi u bioskop. Moja najveća briga je bila da te dve linije budu ujednačene, da jedna ne pojede drugu – ukazuje naš sagovornik.
Snimanje pod maskama
Glavnu ulogu tumači talentovana mlada glumica Klara Hrvanović, a pored ove devojčice u filmu igraju i Olga Odanović kao i splitska glumica Snježana Sinovčić, dok Žarko Laušević ima manju ulogu.
– Kako smo snimali prošlog leta u vreme korone, tako smo na setu imali jednog čoveka, koji je bio zadužen da stalno viče “Maske, maske”. Svi smo se maksimalno pridržavali svih mera, tako da se niko, na sreću, nije razboleo.
Iako ga proteklih godina nije bilo na mestu prvog čoveka nekog filmskog ostvarenja, Raša je radio brojne serije, gde je bio asistent svojim kolegama, na poslovima režije.
– Dobro se sećam šta nam je profesor Braca Slijepčević rekao na prvom času prve godine režije: “Vi ste upisali režiju, ali najverovatnije niko od vas nikada neće snimiti film, ali ja ću da vas naučim zanatu, i kako da od tog zanata živite fino i pošteno”. Ja sam to tako i prihvatio. Režija jeste zanat i svaki put nešto naučim. Na snimanju se uvek desi nešto što nije nikad ranije, a to je već jedno iskustvo više. Tako postaješ bolji reditelj.
Dobar scenario i dobri glumci su ono što ga privlači. Bez toga kako ističe ni najbolji reditelj ne može da napravi dobar film. Svi njegovi filmovi su postali kultni.
– Ne znam zbog čega je to tako, kad bih znao snimio bih još takvih filmova. Zapravo dok sam radio i “Munje” i “Kengura” i “Tri palme” nisam imao nikakve kalkulacije. Radio sam za sebe i svoje prijatelje. Nisam pred očima imao neku publiku, niti sanjao uspeh. Trudio sam se da ispričam priču koja će biti jasna, zanimljiva i kratka. Na sreću, ispalo je da ono što je meni zanimljivo, bude interesantno velikom broju ljudi. To je jedini recept, nemam drugi. I naravno dugotrajan rad. Talenat je sporedna stvar, mora da se radi i to od jutra do sutra. Čitaš scenarija sto puta, smuči ti se, pa odmoriš, pa opet. Kad naslutiš da nešto škripi u scenariju, ispravljaš. I tako za svaku repliku i svaku stranu. Ne, nisam perfekcionista, nego sam radnik, zaista mora da se mnogo radi.
Pumpe umesto rasvete
Film “Munje” video je rekordan broj gledalaca, kako u zemlji tako i u celom regionu.
– Mislim da je film pogledalo oko 560.000 do 570.000 ljudi. Prva želja nam je bila da “Munje” snimamo sa naturšcima, da ne bude profesionalnih glumaca, ali onda su producenti rekli da to ne može tako i da na taj način neće vratiti uložene pare.
Iako je od “Munja” prošlo 20 godina, reditelj je uveren i da bi nastavak ojačan mladim glumcima imao sjaj kao i daleke 2001. godine.
– Postoji šansa da publika gleda nastavak legendarnih “Munja”. Dobili smo deo novca od Filmskog centra Srbije, otprilike jednu petinu koja nam je potrebna. Pojavila bi se stara ekipa glumaca, ali nažalost nema našeg Nebojše Glogovca. I ranije smo imali ideju da krenemo u nastavak ovog filma, ali teško je bez Nebojše.
Rašini filmovi su karakteristični po sjajnim replikama koje se i dan danas prepričavaju.
– Skoro sve su bile napisane, samo su neke nastale u hodu. Mnogo ljudi misli da su replike nastale kao improvizacija, ali to nije tačno. Sve je bilo smišljeno da zapravo izgleda kao improvizacija. Scenarista Srđa Anđelić je inače poznat da piše sjajne dijaloge i replike i takav dar se retko viđa, ili ga imaš ili ne. Ipak da naglasim da je replika “Dolče i Gabana, uhapsićemo i njih” nastala u toku snimanja i to je smislio sjajni Glogovac.
U “Munjama” se pojavljuje i legendarni fudbaler Crvene zvezde.
– Iako sam partizanovac, Dule Savić je Dule Savić. Nisam se dvoumio ni trenutak, dobro je da se pojavi među filmskim junacima tako poznata ličnost kao što je Dule, a oni ne znaju ko je. Likovi koje igraju Zoran Cvijanović i Nebojša Glogovac su užasnuti time. A zapravo bilo je super što ovi ne kapiraju da je to Dule. U ostvarenju “Kad porastem biću Kengur” smo angažovali takođe sportistu Aleksandra Šapića. Nije to da mi je to neki običaj, ali eto tako se namestilo. I to je sve odlično ispalo. Često su me pitali da li su mi fetiš benzinske pumpe, jer ih ima u mojim filmovima. Pa logično je da ih ima, jer benzinske pumpe noću svetle i rade. Kad sam snimao filmove nismo imali dovoljno para za rasvetu, pa logično da ideš tamo gde već svetli.
Strog prema sebi
Ističe da je dobro kad filmovi imaju dva ili više slojeva.
– Nijedan od mojih filmova izuzev “Tri palme za dve bitange i ribicu” nije komedija. Jer komedija se radi po određenim zakonitostima. Ovi ostali nisu komedije, ali imaju smešne elemente. Takav je slučaj i sa ovim najnovijim filmom. Sećam se da je jedna novinarka imala emisiju o “Munjama” na Radiju B 92 i bila je uverena i govorila je u toj emisiji da postoje dve verzije “Munja”. Jedna je tužna i ona se prikazuje u “Kozari”, a druga je veoma vesela i smešna i ona se prikazuje u “Jadranu”.
Raša kaže da ne gleda svoje filmove, osim na premijerama, jer kako kaže vidi samo greške.
– Razmišljam u stilu kako se ovog nisam setio, kako je moguće da glumcu nisam ovo ili ono rekao i onda mi je bolje da ne gledam jer se samo nerviram. Srećan sam kad vidim ljude koji izlaze iz bioskopa nakon mog filma. I ja sam mnogo volim bioskop. Stoga mi je drago da film koji sam radio zajedno sa glumcima ispuni ljude, da zadovoljni izlaze iz bioskopa.
Često ga pitaju kako je odlučio da režira filmove.
– Moj pokojni otac Vladimir je, između ostalog, režirao “Šešir profesora Vujića” sa Pavlom Vuisićem, a ja sam želeo da upišem kameru. Bila je preporuka da se ide na predavanja o kameri i išao sam godinu dana, ali sam shvatio da ja nisam za to. I tako sam se ipak obreo na režiji. Moji roditelji nisu uticali na to šta ću studirati. Sam sam izabrao put i profesiju kojom ću se baviti.
Kuvar, šumar…
– U srednjoj kada se trebalo opredeliti za društveni ili prirodni smer, nisam mogao da se odlučim jer me je sve zanimalo i dan-danas me sve zanima. Stoga me je majka poslala da ispunim testove. Ispostavilo se da me pod jedan najviše zanima da budem kuvar, a pod dva šumar.
Rođen u Sarajevu
– Moja baka po majci je iz Beograda otišla u Sarajevo gde je bila načelnik vojne bolnice. Tako se desilo da sam ja rođen u Sarajevu, moja mama je tamo otišla da joj se majka nađe pri porođaju. Vrlo brzo smo se vratili u Obrenovac, pa onda u Beograd.
Projekcije u dijaspori
– Sa “Munjama”, “Kengurom”, pa bogami i sa “Tri palme” sam išao u Kanadu, Australiju i Beč. U austrijskoj prestonici su “Munje” bile veoma gledane jer u tom gradu živi veliki deo srpske dijaspore, koja je sjajna publika.
Iskreno i realno
– Moje detinjstvo je bilo sjajno, a čovek kad uspe da zadrži dete u sebi, može da se igra do kraja života. U filmu “Leto kad sam naučila da letim” nisam želeo da podilazim deci, želeo sam da budem iskren, i da im prenesem stvari koje su takve kakve jesu. Sa njima treba komunicirati kao sa sebi ravnima, jer oni to i jesu. Sve što smo radili je blisko realnosti, a ne upeglano, umiveno i zašećereno.
