Prošle godine, odmah posle omiljene srpske slave Svetog Nikole, u Utisku nedelje gostovali su urednik "Vremena" Dragoljub Žarković i analitičar Đorđe Vukadinović.
U poslednjem minutu emisije, kad gosti navode utisak koji nije na spisku ponuđenih, Žarković se onako neupućen poput francuske sobarice upitao da li se premijer zaista po drugi put oženio(?), s obzirom da o tome svi bruje po slavama, ali da uvek dobro informisani tabloidi nemaju ni slova.
Emisija se završila, Olja kreće kući, a povezla je i Vukadinovića, koga sada poziva za svedoka. U jednom trenutku zvoni joj telefon i s druge strane žice začula se grmljavina: "Vučić ovde, više nikad u životu da mi nisi okrenula telefon, ja neću okrenuti tvoj!"
Malo je reći da je zvučao besno i ljutito.
Još jednom vam savetujem – požurite na sajt Istinomera jer ne zna se dokle će potrajati.
Neki tvrde da je u današnje vreme cenzura apsurdna, bez efekta jer globalna internet mreža omogućava ljudima da se međusobno informišu nezavisno od toga na kom kraju planete se nalazili.
Preko raznih portala, društvenih mreža, blogova možete saznati sve što bi vlast želela da prikrije. Na internetu nemate vremensko ograničenje, kao na TV ili prostorno, kao u štampi, da biste ispričali svoju priču. Ovi vernici u neuništivost interneta, dodaju da su manje-više neuspešni pokušaji autoritativnih režima da ga ograniče. Ili ljudi izađu na ulice kao ovih dana u Budimpešti, protestujući protiv najave Viktora Orbana da uvede porez na preuzimanje podataka s interenta (0,5 evra za jedan gigabajt).
Ili Putin bude prisiljen da u atmosferi zapadnog odijumu prema Rusiji izađe s objavom da Kremlj ne planira da ograniči pristup internetu.
Pokušaj blokade najglobalnije svetske mreže informisanja bilo je i u Egiptu u vreme tzv. Arapskog proleća, i u ratom razorenoj Siriji, i u Nepalu i Mjanmaru, ali i u Kini kada su bili protesti Ujgura. Verovatno i turski predsednik Erdogan veruje da je osim svog igranja na versku kartu poslednje predsedničke izbore dobio i zato što je zauzdao po njega nepovoljne informacije, blokirajući čak 45.000 internet stranica!
Svako, dakle, ima neku svoju računicu, kako da "zajaše" po internetu, pa i po cenu da bude proglašen za diktatora.
Ta računica uopšte nije bez osnova, pogotovu u nerazvijenim sredinama kakva je Srbija i u kojoj je oko 1,3 miliona ljudi potpuno ili delimično nepismeno. Ta armija siromašenih ljudi sigurno ne provodi dane surfujući po internetu i tražeći informacije za koje pretpostavlja da mu je drugi Dnevnik RTS ili Nacionalna laža i paralaža televizije Pink uskratila. Da nije tako, to bi značilo da svi ti ljudi žive bez većih problema, da od jutra do sutra ne vode borbu za golo preživljavanje, a onda uveče umorni zadremaju uz zvuke Grand parade i vrišteće kose Zorice Brunclik.
I šta je njihov glavni izvor informisanja o tome šta im se dešava u državi i koliko su ozbiljna obećanja predsednika Vlade: 20 dinara jeftini "Informer" i pomenuti dnevnici.
A u njima nema Olje Bećković, Ljubice Gojgić, niti onih koji bi koliko-toliko da sačuvaju profesionalni obraz. Osipa se društvo, seli se na radio, na portale, na manje uticajne i po režim bolne medije. Oni što još uvek opstaju, zvuče, što bi rekao Vuk, kao glas vapijućeg u pustinji. I njima polako preti oglašavanje preko nekog portala. Nedovoljno za iole progledavanje neinformisanog naroda jer je internet u Srbiji drugorazredni ešalon za borbenu jedinicu televizija s nacionalnom frekvencijom.
