Muke po Metodiju

 

 

Nemački feudalci i crkva, nasuprot očekivanjima, nisu prihvatili odluku pape da blagoslovi rad Solunske braće. Ipak, valjano seme već je palo na plodnu zemlju. Slovenski narod je proterao nemačke sveštenike iz Velike Moravske, a od pape zatražio svoje, i da im Metodije bude prvi arhiepiskop. Metodije odlazi u Panoniju, a papa šalje moravskom knezu Rastislavu, njegovom nećaku Svetopluku, te panonskom knezu Kocelju pismo kojim odobrava bogosluženje i knjige na slovenskom jeziku. Metodija je postavio za panonsko-sremskog nadbiskupa i dao mu sva duhovna prava.

Papa spasitelj
Ni Nemci nisu sedeli skrštenih ruku. U Velikomoravskoj su našli izdajnika, i to opet vladarevog nećaka, kao i kada su svrgavali kneza Momira. Svetopluk je upravljao

Papa Jovan

Nitrantskom kneževinom, za koju se veruje da se nalazila u oblasti današnje Sremske Mitrovice. Pošto su oko 869. godine franačke trupe pod zapovedništvom Karlomana, sina Ludvigovog, napale Veliku Moravsku, Svetopluk je sa njima sklopio tajni savez, zarobio strica i predao ga Ludvigu. Rastislav je oslepljen i zatvoren u jedan manastir. Onda su i nemački episkopi samovoljno dohvatili Metodija, i na saboru u Regensburgu osudili ga na tamnicu u kojoj je ostao oko dve i po godine. Konstantina tada već više nije bilo među živima. On je ostao u Rimu i u zimu 868, predosećajući skoru smrt, primio monaški lik i ime Ćirilo. U februaru naredne godine je umro. Svečano je sahranjen u staroj baziliki Svetog Klimenta, sveca čije je mošti pronašao u Crnom moru i sa njima širio ekumensku slogu između istoka i zapada.
Novi papa Jovan Osmi poslao je nalog da se Metodije odmah pusti na slobodu. "Iz protestnog papinog pisma biskupima saznajemo da je Metodije na saboru stavljan na teške muke", navodi profesor Đorđe Trifunović. "Izvođen je na ljutu zimu nag i tučen pesnicama i bičevima… Papa je zabranio slovensku liturgiju. Metodije odlazi u Panoniju ali se ubrzo vraća u Moravsku, jer je ubijen Kocelj, knjigoljubivi knez i zaštitnik slovenske reči. Nemci i dalje kod velikomoravskog kneza napadaju Metodija da vrši slovensko bogosluženje i propoveda krivoverske nauke. Svetopluk je ove pritužbe preneo papi, čime je dokazao da nije naklonjen Metodiju". Kada je drugi put pozvan u Rim, stari grčki misionar je, kao i ranije, uspešno izložio i odbranio svoj rad, pa je papa 880. godine opet potvrdio slovensko bogosluženje i Metodijeva arhiepiskopska prava. U papskoj poslanici je stajalo i ovo: "Uvereni smo da je Metodije u svim crkvenim učenjima i poslovima pravoveran. Ukazujemo da ga s poštovanjem primite za svoga nadbiskupa… Hvalimo slovenska pismena koja je izumeo Konstantin Filosof i ukazujemo da se na tome jeziku slave dela Hrista gospoda". Dve godine kasnije, Metodije se nakratko pojavio u Carigradu, posle dvadeset godina izbivanja. Car Vasilije i patrijarh Fotije primili su ga sa počastima, pohvalili njegovo učenje i ispratili ga na službu u Moravsku. Tu je aprila 885.

Ćirilo i Metodije

 

godine, umoran od truda i mučenja, Metodije umro, okružen svojim učenicima. Nije doživeo da vidi kako su Nemci upali i vojskom proterali širitelje slovenske pismenosti iz severnih slovenskih zemalja. Sam velikomoravski knez Svetopluk je, održavajući se na opasnoj političkoj klackalici, prednost dao širenju svoje države nad opismenjavanjem naroda i ispovedanju vere na sopstvenom jeziku. Međutim, proširio se na račun bratskih plemena i naroda, koristeći kao izgovor njihovo paganstvo. U sve češćim sukobima sa Metodijem, novi moravski knez je sve više potpadao pod uticaj nemačkih i drugih zapadnih misionara koji su uporno tražili da moravski hrišćani bogosluže latinskim obredom. Posle Metodijeve smrti Svetopluk je neke njegove učenike zarobio, a druge proterao. "Učenici koji su izbegli ropstvo, među kojima i čuveni Kliment, Naum, Sava, Angelar i Gorazd, sklonili su se u makedonske, bugarske, srpske i jadranske krajeve, gde će nastaviti rad svojih učitelja i otvoriti put slovenskim književnostima", napominje profesor Đorđe Trifunović.
Zahvaljujući tim učenicima, srpskoj književnosti ostala su neka od najlepših žitija i primeri proze uopšte, posvećenih upravo očevima slovenske i srpske pismenosti Ćirilu i Metodiju. Da bi pokazao kako je Konstantin još kao dečak odlučio da ostavi ovozemaljska osećanja, nepoznati životopisac zapisao je legendu o Ćirilu koja je postala čuvena. Na osnovu običaja biranja neveste vizantijskom caru, izgrađena je slika odricanja i duhovnog izbora: "Kada je dečaku bilo sedam godina, sagledao je san i kazao ga ocu i majci, govoreći: -Vojvoda je sabrao sve device našega grada i rekao mi: Izaberi između njih koju hoćeš za nevestu i na pomoć savrsnicu sebi! A ja pogledah i osmotrih sve, te videh jednu lepšu od svih, svetla lica i ukrašenu veoma đerdanima zlatnim i biserom i svom krasotom, a kojoj bejaše ime Sofija, to jest Mudrost. Ovu izabrah". Kako to biva u mladićstvu, Konstantin je počeo književni rad poezijom. Darovitost je pokazivao još u rodnom Solunu, u nadahnutim stihovima Grigoriju Bogoslovu, a pisac njegovog žitija veli da je i kasnije, na školovanju u Carigradu "samo sa knjigama zborio". Pesnička i naukoljubiva priroda tražila je samoću nasuprot dvorskim spletkama i burnom javnom životu grčke prestonice. Misaonost koju je Konstantin razvio ipak je dobro poslužila njegovoj otadžbini kada je slat u diplomatske misije. "Konstantin, na primer, veli Hazarima: – Plamen isprobava zlato i srebro, a čovek umom razdvaja laž od istine". U raspravama sa Arapima, a naročito sa Hazarima i mletačkim duhovnicima iskazivala se i Ćirilova složena priroda. Osećanje za književnost, velika učenost i misaonost koja stvara i pokreće sjedinili su se u živoj reči grčko-slovenskog prosvetitelja. U Hersonu je naučio jevrejski i preveo hebrejsku gramatiku, a za moravske Slovene je sa grčkog jezika na slovenski, koji je obogatio novim izrazima, naročito apstraktnim, preveo i prvu knjigu, Jevanđelistar. Nije sačuvano mnogo Konstantinovih spisa, ali ih ipak ima dovoljno da bi profesor Trifunović zaključio: "Sva njegova darovitost i učenost najbolje su se sjedinile i ovaplotile u starom slovenskom književnom jeziku, najvećem delu Solunske braće".
 

Odgovor mučiteljima
U žitiju o Metodiju navodi se da se on već kao oblikovana ličnost odlučio da skine kneževsku odoru i primi monaške zavete, da bi u teškim moravskim i panonskim godinama podnosio nevolje kao veliki telesni stradalnik, poput prvih hrišćana. Kada je zlostavljan na saboru u Regensburgu, on je svojim mučiteljima, po Hristu braći, odgovorio: "Nisam bolji od onih koji su, pravdu govoreći, od mnogih muka i život izgubili". Osobine ovog smernog, a u isto vreme borbenog monaha koje navodi životopisac predstavljaju pravu sliku Metodijeve ličnosti: "tvrdost, tihost, milost, ljubav, stradanje i trpljenje".