Muke po Dobrivoju digle dijasporu na noge

Dugujemo porez za imanje koje nemamo: Porodica Stanković

Tekst "Dugujemo porez za imanje koje nemamo", objavljen u nedeljnom izdanju "Vesti", a potom i na portalu Vesti-onlajn, uzbudio je duhove širom Srbije, ali i dijaspore. Priča o siromašnoj i bolesnoj porodici Stanković iz planinskog sela Barelić kod Vranja, koja duguje državi na ime poreza milionsku sumu za imanje koje nema i za kuću koja se od starosti srušila, dovela je ovih dana brojne TV ekipe i izveštače pred poluizgrađeni kućerak 57-godišnjeg Dobrivoja, šećeraša koji četiri puta dnevno sam sebi daje insulin – kad ga ima! Potresna sudbina ovih ubogih ljudi, koja plaća ceh umesto srpskih tajkuna, dovela je ponovo i reportera "Vesti" u njihov dom, ali ovog puta i s pomoći koja je već upućena na njihovu adresu.
Uručili smo Dobrivoju novčani prilog od 2.000 švedskih kruna u dinarskoj protivvrednosti, koji je uputio Saša Vukosavljević iz Helsinborga, a koji je najavio i ličnu posetu ovoj familiji. Za kratko vreme dobili su 50 evra od Ivane Stošić iz Ciriha, 1.000 dinara od anonimnog dobrotvora iz Beograda, a Nebojša iz Niša je obećao da će poslati aparat za merenje šećera u krvi. Od ljudi zaposlenih u Državnom pravobranilaštvu u Beogradu, Leskovcu i Vranju, kao i od pojedinih vranjskih advokata dobili su 10.200 dinara i 100 evra. Sav pristigli novac za njih znači više od života. Spas da prežive jer bez lekova ne mogu, iako su bez hrane gotovo navikli.
 

Život bez lekova: Ana Stanković

– Hvala svima, nek su živi i zdravi, nek im kuća uvek bude puna. Nama je Bog dodelio da se mučimo, a ljudi žele da nam te muke olakšaju. Hvala, stostruko im se vratilo. Ne možemo da verujemo da smo dobili ovoliko para. Naš sin Slaviša ima 23 godine i jedini je zdrav, pa radi po ceo dan u šumi i hrani nas sve. Kad se vrati uveče kasno, što donese u kesi, hleba i salame, to je naš jedini obrok. Da njega nije, ne bi nas bilo u životu… Ovaj novac će prvo ići za lekove jer zbog navodnog duga nemamo ni overene zdravstvene knjižice, a ni pravo na socijalnu pomoć. Prvo ćemo kupiti lekove za našu 13-godišnju ćerku Anu koja boluje od Vilsonove bolesti, i ima probleme sa nogom, potom za moju suprugu, 47-godišnju Jagodu od rođenja invalida, koja sada ima i psihičke smetnje, a na kraju i za mene insulin – nabraja zbunjeni Dobrivoje, koji se čudom čudi kako se njegov svet za samo jedan dan preokrenuo.
 

Dok sedimo u jedinoj dovršenoj prostoriji kuće koja je na brdu, kiša počinje da pada, sevaju munje. Čuje se potmula grmljavina. Mesto na Bareliću gde žive zove se – Sveti Ilija. Kao da se i nebo ljuti na državu Srbiju jer dok tajkuni i državne firme duguju državi 161 milion evra za porez i ne snose nikakve posledice, srpska sirotinja po planinskim zabitima plaća ceh i za ono što nema.
– Naš život je bagatelan i Bogu smo teški, ali šta da se radi, žao mi dece. Sin da se izvuče iz nemaštine i postane domaćin, ćerka da ozdravi koliko je moguće, to nas drži i daje kakvu-takvu snagu da opstajemo. A teško, da teže i crnje ne može biti – kaže Dobrivoje čiji je jedini siguran prihod iznos od 3.200 dinara (nešto manje od 30 evra) na ime dečjeg dodatka za Anu.

U mraku: Kuća Stankovića

Stankovići opstaju tako što jednom dnevno jedu, a žive u nedovršenoj kućici gde je jedna soba opremljena starim šporetom, sa dva pohabana kauča, dotrajalim omanjim drvenim stolom, i sa par rasklimatanih stoličica. U hodniku je nabacana odeća. Koriste vodu sa česme koja je napolju. Greju se na šporetu, kupaju u koritu, veš peru na ruke napolju.
– Ima Boga i dobrih ljudi, sad ćemo imati da kupimo lekove i nešto za jelo… Hvala još jednom svima, znamo da smo bolesni, ali živi u grob ne možemo. Moramo zbog dece da trajemo. Neka da Bog da oni žive bolje, da dočekaju lepšu budućnost i starost – kaže nam na ispraćaju Dobrivoje Stanković.