Uručili smo Dobrivoju novčani prilog od 2.000 švedskih kruna u dinarskoj protivvrednosti, koji je uputio Saša Vukosavljević iz Helsinborga, a koji je najavio i ličnu posetu ovoj familiji. Za kratko vreme dobili su 50 evra od Ivane Stošić iz Ciriha, 1.000 dinara od anonimnog dobrotvora iz Beograda, a Nebojša iz Niša je obećao da će poslati aparat za merenje šećera u krvi. Od ljudi zaposlenih u Državnom pravobranilaštvu u Beogradu, Leskovcu i Vranju, kao i od pojedinih vranjskih advokata dobili su 10.200 dinara i 100 evra. Sav pristigli novac za njih znači više od života. Spas da prežive jer bez lekova ne mogu, iako su bez hrane gotovo navikli.
– Hvala svima, nek su živi i zdravi, nek im kuća uvek bude puna. Nama je Bog dodelio da se mučimo, a ljudi žele da nam te muke olakšaju. Hvala, stostruko im se vratilo. Ne možemo da verujemo da smo dobili ovoliko para. Naš sin Slaviša ima 23 godine i jedini je zdrav, pa radi po ceo dan u šumi i hrani nas sve. Kad se vrati uveče kasno, što donese u kesi, hleba i salame, to je naš jedini obrok. Da njega nije, ne bi nas bilo u životu… Ovaj novac će prvo ići za lekove jer zbog navodnog duga nemamo ni overene zdravstvene knjižice, a ni pravo na socijalnu pomoć. Prvo ćemo kupiti lekove za našu 13-godišnju ćerku Anu koja boluje od Vilsonove bolesti, i ima probleme sa nogom, potom za moju suprugu, 47-godišnju Jagodu od rođenja invalida, koja sada ima i psihičke smetnje, a na kraju i za mene insulin – nabraja zbunjeni Dobrivoje, koji se čudom čudi kako se njegov svet za samo jedan dan preokrenuo.
Srbin iz CirihaDok smo bili kod Stankovića stigao je Bogoljub Mirković, rodom iz Vranja, koji radi u Švajcarskoj. Došao je da proveri našu priču, a kad je video samo se prekrstio ne verujući da tako nešto postoji i poželeo da nađe kameru da sve to snimi i pokaže zemljacima koji se okupljaju oko oko crkve Presvete Bogorodice u Cirihu. |
Dok sedimo u jedinoj dovršenoj prostoriji kuće koja je na brdu, kiša počinje da pada, sevaju munje. Čuje se potmula grmljavina. Mesto na Bareliću gde žive zove se – Sveti Ilija. Kao da se i nebo ljuti na državu Srbiju jer dok tajkuni i državne firme duguju državi 161 milion evra za porez i ne snose nikakve posledice, srpska sirotinja po planinskim zabitima plaća ceh i za ono što nema.
KontaktSvima koji žele da pomognu porodici Stanković dajemo njihovu adresu i direktan kontakt telefon: |
– Naš život je bagatelan i Bogu smo teški, ali šta da se radi, žao mi dece. Sin da se izvuče iz nemaštine i postane domaćin, ćerka da ozdravi koliko je moguće, to nas drži i daje kakvu-takvu snagu da opstajemo. A teško, da teže i crnje ne može biti – kaže Dobrivoje čiji je jedini siguran prihod iznos od 3.200 dinara (nešto manje od 30 evra) na ime dečjeg dodatka za Anu.
Bez struje i vodeDobrivoje je imao staru kuću u obližnjem selu Stara Brezovica, ali se urušila, pa je sa sinom kupio mali plac u Bareliću, gde su počeli da zidaju novu kuću, pa stali. Kućica je na brdu, iza nje je velika strmina, morali su tu da je grade jer je tu plac bio najjeftiniji. Teško im pada što nemaju struje jer im Elektrodistribucija Vranje ne dozvoljava priključak. Zato ne znaju za televizor, radio, za mnogo toga… U kući nemaju ni vode. |
Stankovići opstaju tako što jednom dnevno jedu, a žive u nedovršenoj kućici gde je jedna soba opremljena starim šporetom, sa dva pohabana kauča, dotrajalim omanjim drvenim stolom, i sa par rasklimatanih stoličica. U hodniku je nabacana odeća. Koriste vodu sa česme koja je napolju. Greju se na šporetu, kupaju u koritu, veš peru na ruke napolju.
Teška bolestAna boluje od šeste godine života od Vilsonove bolesti, viška bakra u telu. Više je u krevetu nego napolju. Od rođenja joj je poremećen živac na levoj nozi, pa hramlje. Učenica je 7. razreda osnovne škole, prolazi razrede bez jedinica i ponavljanja. Kad joj povremeno kupe lekove u Vranju bude joj bolje, ali čim ih nema, jer ova bolest iziskuje stalnu terapiju, Ana padne u krevet, teško govori i zuri u jednu tačku. |
– Ima Boga i dobrih ljudi, sad ćemo imati da kupimo lekove i nešto za jelo… Hvala još jednom svima, znamo da smo bolesni, ali živi u grob ne možemo. Moramo zbog dece da trajemo. Neka da Bog da oni žive bolje, da dočekaju lepšu budućnost i starost – kaže nam na ispraćaju Dobrivoje Stanković.
