Za rezultate postignute u poslovanju Udruženja poslovnih žena Srbije svake godine najuspešnijoj među njima uručuje godišnje priznanje Žena zmaj nad zmajevima. Ovakvo priznanje je, naravno, veoma popularno među ženama koje se bave biznisom jer je prestižno pirznanje nagrada za sve poslovne uspehe u toku godine.
Marija se ističe među decom
Međutim, kada bi u Srbiji postojalo neko slično priznanje, a, nažalost, ne postoji, onda bi priznanje Žena zmaj u običnom životu, sasvim izvesno, pripalo Sari Vasović (37) iz Ivanjice, najpoznatijoj nadničarki koja se lavovski bori da prehrani i na put izvede svoje četvoro dece – Vladu (20), Ivana (16), Mariju (8) i Tijanu (3). Jer, osim nešto malo pomoći od države, Sara za život zarađuje radeći kao nadničar na imanjima širom ivanjičkog kraja i vremenom je postala jedna od najpoštovanijih radnica.
– Nema te livade, malinjaka, njive, šume koja nije natopljena znojem vredne i požrtvovane Sare. Kada nam trebaju radnici, onda najradije pozovemo nju, jer je poštujemo zbog vrednoće, a može da u toku dana uradi onoliko posla koliko dvojica prosečnih radnika i svoju nadnicu odradi do poslednje pare. Ponekad joj u poslu pomažu i deca koja dođu sa njom, a ta deca su posebna priča jer su toliko vaspitana i radna, kao i majka, da ih je milina gledati. Ipak, među decom se posebno ističe Marija koja je tek prvi razred osnovne škole, ali je već na neki način preuzela brigu i o mlađoj sestri i starijoj braći – govore o Sari i njenoj deci vlasnici imanja kod kojih nadniči Sara Vasović.
Radi za dvojicu
Od kada je u Ivanjičkom kraju okopneo sneg, Sara je već utefterisala ravno sto nadnica, a o tome kakav je radnik govori podatak da je sama u toku samo jednog dana kanapom povezala maline u malinjaku od 40 ari, a to je posao koji prosečno za dana urade najmanje dva radnika.
Međutim, i kada nema nadničarskih poslova za Saru i njenu decu ima posla.
– Onda odlazimo u šumu i beremo šumske jagode, pa onda redom – divlje kupine, šipurak, borovnice, pečurke, a kada nema ni toga, onda sečem brezove grane koje se koriste za pravljenje metli. Nije mi problem da se popnem na brezu visoku i po petnaestak, metara jer su u vrhovima takvih breza najbolje grane koje odsecam i povezujem u male snopove. Svaki snop košta oko 40 dinara i svaki snop za mene i moju decu znači sigurnost. Naravno, nije lako penjati se na tako veliku visinu, ali kada znam da me ispod breze čekaju deca, onda mi ništa nije teško. Decu često vodim sa sobom zato što mi dosta pomažu, a još više zato što volim da su mi pred očima, posebno Vlade koji je veoma bolestan ali ne gubim nadu da će jednog dana da bude izlečen – kaže za “Vesti” Sara Vasović, najbolji berač brezovog pruća u Ivanjičkom kraju i od Ivanjičana cenjena kao veoma požrtvovana majka.
Život sam sama odabrala
Život Sare Vasović je satkan od danonoćne brige kako da obezbedi egzistenciju svoje dece i od teškog rada, ali od nje nikada niko nije čuo da se žali na život, naprotiv.
-Život koji živim sam izabrala sama, sama sam izabrala da rodim decu i niko nije dužan da vodi brigu njima, osim mene same. Nešto malo mi država pomaže, ne kažem da mi nekakva druga pomoć ne bi bila dobrodošla, ali, u suštini moja deca – moja briga i ja živim jedino za njih. Istina je da obavljam i najteže nadničarske radove i sve što radim, radim pošteno. Mnogo se umorim, ali moja najveća sreća i odmor jesu deca kada se vratim iz nadnice i kada se okupe oko mene. Tada me prođe svaki umor i već sam spremna da rano ujutru opet krenem da nadničim – objašnjava Sara u razgovoru nakon što je sišla sa visoke breze dok njena deca okresuju granje i uvezuju u snopove.
Sanjam da Vlade ozdravi…
Kao i svi ljudi na svetu, i Sara ima svoje snove, ali njeni snovi su, opet, vezani samo za njenu decu.
– Nadničar nama vremena za velike snove, ali ponekad, dok orezujem ili berem maline, sanjam da mi sin Vlade ozdravi, da deca ne budu gladna i da su sita i zdrava, da me posluži snaga da ih izvedem na put, a često sanjam i o tome da napravim neki kućerak koji će biti samo naš, da više ne budemo podstanari. Nekako sam od nadnica uspela da prikupim novac od kojeg sam kupila mali plac na periferiji Ivanjice, ali tu je kraj mojih mogućnosti. Jer, treba kupiti šljunak, cement, cigle, građu, crep i još mnogo toga, a to se ne može od prodaje brezovih grana za metle i od nadnice. Kada bim imala sve to, sama bih sazidala kuću jer kad čovek nešto toliko želi, onda mu ni jedan san nije neostvariv – kazuje Sara uz napomenu da joj je, ipak, san da joj sin Vlade ozdravi na prvom mestu.
