Od umišljenosti o kulturnom i opštem civilizacijskom uticaju Sarajeva na ostatak SFRJ ostali su samo vicevi o Muji i Hasi, možda uskoro i morbidne verzije o Muji i Ejupu, a biće mesta i za Fatu.
I nekadašnje Sarajevo delovalo je kao da je uvereno da je središte našeg mikrokosmosa, da očekuje da ostalima bude važno zbog "Bijelog dugmeta" ili "Crvene jabuke", da bude duša nekadašnje SFRJ.
Pričale su se priče o Baščaršiji, ćevapima i nekakvoj raji koju mi ostali nismo poznavali. Profesori su nas vukli na ekskurzije, pa bi na Baščaršiji koja mi je nenaviknutom izgledala kao neka kasaba iz Andrićevih knjiga pojeli te ćevape i otišli da pogledamo gde je Gavrilo smrsio konce Ferdinandu. Žedni i pospani razišli bi se po kafićima i čekali da se umilostive i odvezu nas kućama.
Siguran sam da je tadašnjim Sarajlijama život u njihovom gradu značio daleko više i ne želim to da omalovažim, ali to je bio njihov život i njihov grad. Maglovito se sećam da je sedamdesetih ono što je stizalo u Beograd iz Sarajeva, poput "Bijelog dugmeta", stvaralo nekakvu famu, ali pop muzika je prolazna pojava i u krajnjem zbiru uzgredna. Već osamdesetih, koje sam dobro upamtio, u Beogradu to više nije značilo gotovo ništa. A, isto su mi pričali momci iz Rijeke, Zagreba ili Ljubljane, gradova koji su mi u svakom pogledu bili još udaljeniji.
Zablude o Bosni i Sarajevu, kao o središtu jugoslovenstva i bratstva i jedinstva, takođe su bili deo navodnog blagotvornog uticaja na sve koji nisu odatle. Ako je neko tamo u to verovao, rat je pokazao da mnogi nisu, jer sećam ih se, kroz kasarnski prozor moglo je da se vidi kako jedva čekaju da počne i da se još dublje zabiju u svoj vilajet, što poslednjih godina uspevaju u razmerama kojima se nisu ni nadali.
Ono Sarajlija što sebe naziva piscima ili slično, sada se rastrčalo po Beogradu i Zagrebu, pa odatle metanišu nad tim istim Sarajevom uvereni da su ga drugi upropastili, što neki sada zameraju Momi Kaporu. Ostaje samo pitanje šta je posle takvih ostalo da se upropasti. Možda nešto važno za njih i jeste, ali mi tamo nismo imali ništa, a tek sada svakako nemamo.
Umesto bratstva i jedinstva sada se izvozi ideja o krivici svih drugih i to je jedini pokušaj uticaja iz današnjeg Sarajeva, mazohistički zaljubljenog u vreme kada su bili centralna vest na belosvetskim televizijama. Ideja života u ikoni mučenika nije ih napustila ni kada su spektakularno sahranjivali Cacu i Ćelu, živopisne kasape koje je stvorilo multietničko i puno suživota Sarajevo.
Bio je tu i general Juka Prazina, koji se proslavio još u mladosti krađom "golfa". E, pričao mi prijatelj, radista vojne bolnice u Sarajevu, kako je zarobljen sve sa zelenom beretkom u rancu, pošto se neko te godine pametno setio da zameni titovke. Sleđen od straha da će pomisliti da je nekakav specijalac, jer do tada su samo takvi nosili beretke, i da će ga priklati, gledao je kako mu general Juka pretura po rancu.
Ali je general samo stavio zelenu beretku na glavu i namignuo mu: "Mislim da će meni ovo bolje da stoji." Moj prijatelj preživeo je generala Juku, ali momci iz Dobrovoljačke nisu Ejupa, aktuelni krik civilizacijskog uticaja Sarajeva, grada suživota i tolerancije.
