“Ratnom načelniku muslimanske policije u Tešnju Šemsudinu Mehmedoviću, bivšem potpredsedniku SDA i bivšem predsedniku Kluba poslanika SDA, a danas poslaniku te stranke u Predstavničkom domu Parlamenta BiH i potpredsedniku Zajedničke komisije za bezbednost i odbranu, u septembru 1992. godine mudžahedini su na poklon u stanicu policije doneli četiri odsečene glave srpskih vojnika zarobljenih u borbama oko kote Crni vrh između opština Teslić i Tešanj.
U šokantnom iskazu zaštićenog svedoka, čiji je transkript procurio u javnost, tvrdi se da je Mehmedović mudžahedinu koji mu je doneo odsečene srpske glave zauzvrat poklonio niklovani pištolj i obećao da će ga pohvaliti kod Abdel Kadera Mohtarija zvanog Abu Mali, vođe zloglasnog odreda El mudžahedin, s kojim je načelnik tešanjske policije tokom rata blisko sarađivao”, navodi Galijašević.
Pozivajući se na isti tajni dokument jednog od zaštićenih svedoka u procesima koji su vođeni u Haškom tribunalu, Mehmedović se teško optužuje i za ratne zločine, koji uključuju ubistva, mučenja i maltretiranja zarobljenih srpskih civila iz Tešnja i okoline. Svi su bili zatočeni u krugu policijske stanice u tom gradu.
“Prema iskazu svedoka, odsečene srpske glave iz baze u selu Jablanica doneo je mudžahedin po imenu Zeid (Zeid je mudžahedinsko ime konvertita Željka Dukmenića), koji se, u pratnji policajaca Envera i Amira Beše, te Besima Sejdića, dovezao pred policijsku stanicu u Tešnju u terenskom vozilu. Zeid je uzeo prtenu vreću i uneo je u zgradu policije, bacivši je na sto dežurnog policajca Hakije Hadžana, koji je ishitreno upitao: ‘Šta ste to doneli, braćo?’ Zeid je na to odgovorio: ‘Što je načelnik tražio, mi smo uradili. Doneli smo, brate, četiri vlaške glave njemu na poklon’, ispričao je svedok naglašavajući da je nakon toga u stanici policije nastalo opšte grljenje i ljubljenje mudžahedina i policajaca.
Ovaj svedok dalje je naveo da je Mehmedović došao u stanicu na poziv dežurnog policajca, koji je putem motorole koristio šifru “Hum 101”.
“… Dežurni policajac radosno mu je saopštio da su braća iz Jablanice donela hediju (poklon) i da on traži muštuluk. Nedugo zatim došao je Šemso (Mehmedović) u društvu Emira Ahmetovića. Tada je Zeid uzeo vreću i istresao glave u hodnik. Glave su bile krvave, sa stravičnim izrazom lica. Na mestu na kom su odsečene videlo se da su nečim tupim odvaljene, a po temenu su se videle rupe, najverovatnije od udaraca tupim predmetom. Na jednoj glavi nije bilo ušiju i nosa, a na jednoj nije bilo oka”, naveo je svedok u svom iskazu.
Prema daljim navodima svedoka, Mehmedović je pljunuo u pravcu odsečenih glava i rekao da je šteta što su odsečene samo četiri: “Da ste, bogdo, odsekli i hiljadu drugih”, rekao je Mehmedović i, naredio policajcima Emiru Ahmetoviću, Smailu Smailbegoviću i Hakiji Hadžanu da pokupe odsečene glave i zakopaju ih ispod zgrade bolnice u Tešnju. Mehmedović je, potom, mudžahedina Zeida nagradio niklovanim revolverom, koji je doneo iz kancelarije.
“… Ovo je pronađeno kod jednog Srbina odavde. Njemu više sigurno nikada neće trebati, a evo tebi. Jeste da ćeš njime moći samo šest Vlaha ubiti”, rekao je Mehmedović, i dodao da će Zeida i lično pohvaliti glavnom emiru odreda kada dođe u Jablanicu.”
Istraga “u fioci”
Galijašević kaže da je MUP Republike Srpske je 2005. godine protiv Šemsudina Mehmedovića podneo izveštaj o počinjenom krivičnom delu ratnog zločina protiv čovečnosti i protiv civilnog stanovništva na području opštine Tešanj.
“Krivična prijava primljena je iste godine u Okružnom tužilaštvu u Doboju, gde su po ovoj prijavi obavljene određene istražne radnje ali, po nalogu Suda BiH slučaj je 2006. godine prebačen u Tužilaštvo BiH. Ne postoje nikakve povratne informacije o daljem toku istrage”, ističe Galijašević.
Ubistvo starca
U prijavi MUP RS opisano je i ubistvo starca iz okoline Tešnja čiji je jedini greh bio taj što je – pekao rakiju.
“Mehmedović je specijalcima naredio da tuku starca, koji se prezivao Avrak. U jednom momentu starac je od udaraca pao niz stepenice. Kad je utvrđeno da je mrtav, Mehmedović je naredio da ga prebace u bolnicu, gde je ustanovljeno da je podlegao povredama od pada sa stepenica, pošto se navodno sam sapleo”, deo je izjave zaštićenog svedoka.
Suspendovani policajci
Galijašević navodi da su zbog istrage o zločinima mudžahedina i njihovim vezama sa strukturama SDA i vrha ratnog Predsedništva BiH, iz SIPA suspendovani viši inspektori Mario Kapetanović i Dženana Omerhodžić.
“Njihova jedina krivica je bila što su vodeći operaciju kodnog imena ‘Ozren’ utvrdili odgovornost, pa uhapsili Šemsudina Mehmedovića, zbog prvih ritualnih klanja u BiH, kod Tešnja, 21. septembra 1992. godine. Ta prva ritualna odsecanja glava četvorici nevinih Srba i zločini islamskih militanata počinjeni na području opštine Tešanj, odslikavaju u potpunosti, fanatičnu versku izopačenost i postupanje džihadista u ratu i za njih je osumnjičen, po komandnoj i ličnoj odgovornosti Šemsudin Mehmedović, kaže Galijašević i dodaje da su oba inspektora na jedvite jade na kraju vraćena na posao.
“Posle 18 meseci suspenzije, viši inspektor Mario Kapetanović se vratio u agenciju SIPA, dok je Dženana Omerhodžić, posle tri godine, posle presude Ustavnog suda BiH vraćena na dužnost Višeg inspektora u agenciji SIPA.”
Ekstremista Alijin telohranitelj
Dževad Galijašević tvrdi da su zločine na području Tešnja počinili radikalni islamisti pod komandom Zeida Dukmenića, koji je bio pripadnik jedinice Crnih labudova i telohranitelj Alije Izetbegovića.
“Kontraobaveštajna zaštita koju su agencije iz Sarajeva pružale Zeidu Dukmeniću (rođenom u Belišću u Hrvatskoj kao Željko Dukmenić, a koji je bio pre rata prvak Nemačke i BiH u tekvandou) unela je mnoge zabune u istrage vođene ovim povodom. Manipulisalo se ulogom mudžahedina pa je Zeid predstavljen kao Abu Zejd te mu je dodeljeno i dodatno ime Hudejfa. Upravo stavljanje pripadnika odreda El mudžahedin koji nikada nije bio na području Tešnja na spisak ratnih zločinaca poznatih kao Zeid, doprinelo je zaštiti ritualnog, islamističkog ubice. Istina je da su u sklopu jedinica, iz okoline Tešnja, delovali i kažnjenici iz Guantanama, pripadnici tzv. Alžirske grupe (koje je Mehmedović lično venčavao sa lokalnim devojkama i ženama) te Francuske, među kojima je najznačajnija internacionalna kriminalna grupa iz Rubea, u kojoj su ključni bili konvertiti (kao što je Zejd Dukmenić), Lionel Dumont (Abu Hamza) i Kristofer Kaze (Abu Velid). Ova grupa je poznata po organizovanju napada na samit G-8. u Lilu, (Francuska) kao i po planiranju napada na sedište NATO saveza u Briselu – te po činjenici da je Dimon pobegao iz zatvora u Sarajevu i posle sedam godina uhapšen u Nemačkoj, a da je Kaze ubijen u jednoj policijskoj akciji u Belgiji.
Hiljade dokaza
Galijašević kaže da za ratne zločine koje su počinili mudžahedini u BiH postoji na hiljade dokumenata i izjava, fotografija i video snimaka. Kada je reč o zločinima u Tešnju, Galijašević je i sam prošao torturu jer je bio 18 dana bio zatvoren u jednom od dva zatvora gde su zatočeni mučeni i ubijani.
“Prvi zatvor je stadio FK Tošk gde su pohapšeni držani u svlačionicama. Tu sam i ja bio zatvoren. Drugi logor-zatvor se nalazio u podrumskim prostorijama i garažama uz Policijsku stanicu Tešanj. Zaštićeni svedoka koji je dao izjavu o odsečenim srpskim glavama, u istom svedočenju Mehmedovića optužuje i za ratne zločine, ubistva, mučenja i maltretiranja zarobljenih srpskih civila iz Tešnja i okoline, koji su držani zatočeni u logoru u krugu policijske stanice u tom gradu. Zaštićeni svedok je tom prilikom optužio Mehmedovića za ubistva i zlostavljanja srpskih civila zatočenih u garažama policijske stanice u Tešnju. Detaljno je opisao metode mučenja, od odvođenja logoraša na kopanje rovova na prvim linijama fronta do polivanja vodom iz šmrkova usred zime u dvorištu stanice policije, po njegovom naređenju.
Otimanje zarobljenika
Dževad Galijašević tvrdi da je najveći problem tokom rata u BiH bilo ponašanje mudžahedina prema zarobljenicima.
“U nekoliko navrata mudžahedini su otimali zarobljenike iz jedinica Armije BiH i odvodili ih u svoje logore. Danas je gotovo nemoguće utvrditi koliko su egzekucija, čak i ritualnih ubistava zarobljenika oni izvršili, ali je činjenica da su to organi vojne bezbednosti zabeležili na područjima oko Travnika, Zavidovića i Vozuće. Posledica je da su u procesima posle rata za njihove zločine odgovarali bosanski oficiri.
