Manje-više nigde u Evropi evrokratska elita nema kuraži da na slobodnom narodnom plebiscitu izmeri simpatije građana prema onome što danas simbolizuje Evropska unija.
Kako EU sve više postaje deo američkog imperijalnog projekta (Ukrajina, Sirija, Irak, Avganistan, Srbija…), tako i politička teorija ima sve više problema da definiše Evropsku uniju koju gledamo pred našim očima.
Umesto prvobitne ideje o Evropi koja će da bude savez suverenih država Evrope, pred sobom imamo karikaturu nekadašnje zamisli. Današnja EU pojavljuje se upravo kao brisanje Evrope zamišljene kao množina suvereniteta čiji bi sadržaj bile udružene tradicije, istorije i konsenzus o kontinentu u miru sa samim sobom i drugima.
U ovoj, pak, izneverenoj Evropi savremena evrokratija pojavljuje se kao antiteza izvorne ideje; kao spoj monetarne i političke vladavine birokratije i tehnokratije EU, u čijem zbiru leži dogma američkog imperijalizma.
Rezultat?
Evroskeptična raspoloženja na Kontinentu – leva i desna – beleže stalni porast. U nekim zemljama, kao što je Britanija, već su izrazita većina.
Današnja evrokratija naprosto je kidnapovala plemenito ime Evrope, De Gola, Šumana ili Delora.
Otvorena podrška EU fašistoidnoj, pronacističkoj upravi u Kijevu, oduvala je i smokvin list sa zvaničnog briselskog narativa o dobroćudnoj, liberalnoj i humanističkoj EU.
EU pred našim očima postaje opasan igrač u američkom imperijalnom projektu; u novom geopolitičkom i civilizacijskom sukobu imperijalnog Zapada sa ruskim (i kineskim) Istokom.
Posle Ukrajine, Libije, Sirije i – svakako – posle bombardovanja Srbije, EU, naprosto, nije više projekt kome treba težiti nego projekt kome bi se trebalo suprotstaviti.
Aktuelna srpska politika prema ovakvoj Uniji do sada je više bila ekstaza nego trezveno, racionalno i strateško poimanje novih globalnih prilika. Kada premijer Srbije – u strahu od odmazde iz Brisela – zvanično oglasi kako ćemo nastaviti da izvozimo u Rusiju te naše dve-tri gajbe jabuka, ali ni gram više kako bismo se uklopili u evro-američke sankcije; i kako ćemo, u svemu ostalom, da slušamo komande iz Brisela, to je, naprosto diplomatija šibicarenja i čist politički gubitak. Niti će lepa Keti u Briselu biti oduševljena što Aleksandar Veliki u Beogradu neće Rusiji isporučiti ni jabuku preko te tri gajbe; niti će Vladimir u Kremlju biti očaran što je naš premijer – iz straha od Keti – obznanio da Beograd poštuje celovitost Ukrajine – što će reći i Krima.
Lanci robova su kratki. Niko ga pitao nije ništa o suverenitetu. Još od grčkih Kalenda važi izreka "da si ćutao, ostao bi filozof". A odvajkada se takođe zna da je ćutanje filozofija za koju je filozofija međutim potrebna i kultura naobrazbe; da je za jedan minut ćutanja potrebno hiljadu strana čitanja.
