Srbi iz Republike Srpske, ali i dijaspore u ponedeljak su paljenjem sveća i tužnim sećanjem obeležili 24. godišnjicu od zatvaranja jednog od najvećih i najzloglasnijih logora za Srbe tokom poslednjeg rata u Bosni. Logor Silos u Tarčinu bio je jedan od ukupno 126 mesta gde su zatvarani Srbi iz Sarajeva. Kroz njega je je prošlo oko 600 civila, a 24 ubijeno ili nije preživelo najstrašnije torture.
Ovo je, inače, jedini kazamat koji je nesmetano radio čak dva meseca pošto je u Dejtonu 1995. postignut mirovni sporazum kojim je okončan krvavi rat. Milivoje Ivanišević, osnivač i predsednik Instituta za istraživanje srpskih stradanja u 20. veku, do sada je objavio više desetina knjiga o zločinima nad Srbima u poslednjem ratu u Bosni. U jednoj od poslednjih “Genocid nad Srbima u Sarajevu 1992-1995: Svedočenja preživelih logoraša” detaljno se bavi ratnim zločinima u Silosu.
– Za smeštaj pohapšenih Srba iskorišćen je stari objekat podignut za vojne potrebe po ruskom uzoru neposredno posle Drugog svetskog rata, namenjen skladištenju i čuvanju žitarica. Četvrtaste betonske prostorije za smeštaj žitarica, visine oko pet metara i bez plafona i osvetljenja, pretvorene su u zatvorske ćelije u koje je smeštano po više desetina zatvorenika. Zatvorenici su spavali na betonu. Torturu i glad najteže su podnosili maloletnici i stare osobe. Nuždu su vršili u prostorijama u kojima su i spavali. Tu su dnevno dobijali malo parče hleba i jedan krajnje oskudan obrok, od nekoliko kašika neke čorbe. Ponekad danima ni to. Češće od hrane stizale su batine, nemilosrdna premlaćivanja koja su se okončavala sakaćenjem zatvorenika koji je bio predmet “obrade” – ističe Ivanišević i dodaje da su zatočenici iscrpljivani na sve moguće načine – prekomernim fizičkim radom, hladnoćom, torturom, svim vrstama psihičkog zlostavljanja, uskraćivanjem hrane, vode…
Ponekada su ćelije ličile na klaonice, zaključuje Ivanišević.
Život u paklu
Slavko Jovičić Slavuj, u više navrata je, sve dok nije pao u postelju teško bolestan, govorio za “Vesti” o svemu onome što je preživeo tokom 1.334 dana provedena u više logora:
“Muslimanski koncentracioni logor smrti Silos je bio laboratorija za ispitivanje ljudske izdržljivosti. Ljudi su bili posmatrani kao životinje i korišćeni samo da rade najteže poslove potrebne za muslimansku vojsku na prvim borbenim linijama i u živim štitovima. Niko vas tu nije gledao kao čoveka, već kao najobičniju životinju i samo kao statistički broj bez ljudskih karakteristika i osobina…”
Zatvoreno 11 žena
Kroz logor Silos je prošlo i 11 žena. Među njima i Radojka Pandurević.
– Ne mogu više, ni fizički ni psihički, da podnosim sećanje na ono što sam tamo preživela. Boli svako podsećanje na tih 1.339 logorskih dana koje sam, kao i ostalih 500 Srba, preživela ni kriva ni dužna, samo zato što sam Srpkinja – ispričala je kao svedok na suđenju optuženima za ratne zločine.
Nakon šest godina suđenja, Sud BiH je u julu 2018. osudio osmoricu optuženih na ukupno 60 godina zatvora za zločine počinjene u Silosu, kasarni Krupa i Osnovnoj školi “9. maj”.
