Na najvećem svetskom sajtu za internet prodaju – Ibeju nalaze se i neverovatni oglasi u kojima se prodaju pisma i dokumenta iz koncentracionog logora Jasenovac, kao i fotografije ljudi koji su tamo upućivani.
Tako se za 99,95 dolara može kupiti formular sa kojim su nevoljnici transportovani u ovaj kazamat iz Osijeka, za 449,99 dolara kartica za izdavanje obroka u Staroj Gradišci, a za 50 dolara potvrda da je “Upraviteljstvo sabirnog logora” primilo paket za nekog zatvorenika. Tek 18,99 dolara košta fotografija žene i dece, u čijem opisu stoji da je “muzejska slika” veličine 30×24 santimetara.
Do pre samo nekoliko nedelja na ovom sajtu su se mogli kupiti i neki od rariteta kojima je mesto u muzeju, uključujući i lične stvari logoraša. Ti predmeti su dostizali mnogostruko veću cenu poput kartice za ishranu logoraša u Jasenovcu.
“Čuvaj dobro kartu za hranu, jer nestankom iste gubiš pravo na hranu. Neiskorišćeni obrok propada i ne može se naknadno podići”, stoji na poleđini karte za ishranu zatvorenika u logoru Jasenovac po imenu Pavao Mrvić. Ova iskrzana kartica iz marta 1943. godine koštala je 2.249,99 dolara, a u opisu oglasa je navedeno da je reč o jednom od dva poznata primerka takvog logorskog dokumenta.
Informacija da se stvari logoraša iz Jasenovca nalaze u slobodnoj prodaji izazvala je ogromno negodovanje javnosti u Srbiji.
Direktor Muzeja genocida, dr Veljko Đurić Mišina, kaže da je cela priča ipak prenaduvana, jer se i ranije trgovalo sličnim artefaktima, ali da je većinom reč o falsifikatima.
– Kad nastane velika nevolja, falsifikatori znaju da često i mala prevara donosi lepu zaradu. Pred raspad Jugoslavije forsirana je nostalgija kroz podsećanje na nekadašnju nezavisnu državu, koja je početkom rata 1991. godine postala gotovo histerična. Tada se na Jelačićevom trgu moglo štošta kupiti sa ustaškim simbolima iz Drugog svetskog rata. Kada sam pre nekoliko godina zatražio od kolega u Zagrebu da mi pomognu u traganju za muzejskim materijalom dobio sam savet da se klonim tog posla kod malih antikvarijata, jer se određene stvari, naročito metalne, prave na granici Hrvatske i Slovenije i takvog su kvaliteta da laik ne može da primeti da u ruci drži falsifikat – ističe dr Mišina.
Milojko Budimir, generalni sekretar Udruženja Srba iz Hrvatske, ipak ne isključuje mogućnost da su mnogi od tih predmeta koji se sada prodaju zapravo pokradeni na samom početku rata u Hrvatskoj.
– Jasenovac je tužna priča i ovo što se dogodilo govori više o moralu onih čiji preci snose odgovornost za više stotina hiljada nastradalih u Jasenovcu. Za vreme postojanja Republike Srpske Krajine u više navrata posetili smo Jasenovac i uverili se da je devastiran početkom 1991. godine, kada su ga zauzeli hrvatski vojnici. Tada je mogao nestati i veći broj eksponata koji se sada pojavljuje na prodaji – pretpostavlja Budimir.
Sramotna postavka muzeja
Milojko Budimir kaže da je muzejski fundus uoči akcije “Bljesak” spasao tadašnji kustos Simo Brdar, koji je sve sklonio u Republiku Srpsku.
– Posle toga na volšeban način građa je stigla u Muzej Holokausta u Vašington, a odatle posredstvom jevrejskih organizacija i muzeja vraćena u Hrvatsku. Deo građe završio je u novoj postavci muzeja u Jasenovcu, za koju je članica Saveta Muzeja Julijana Koš, predsednica Jevrejske opštine Zagreb, rekla da bi “ustaše bile zadovoljne postavkom”. To je skandal i sramota. Među 136 redaka teksta o žrtvama nema nijednog koji nije uvredljiv za žrtve. Ono što sada postoji, a trebalo bi da svedoči o zločinima, više prikriva nego što doprinosi da se sazna puna istina. Tu se ne pominju ustaške vođe, ne prikazuje oružje kojim su ubijane žrtve, niti se iznose dokazi o ulozi Rimokatoličke crkve u svemu tome – naglašava Budimir.
I “srbosek” na prodaju
Dr Veljko Đurić Mišina kaže da je na jednom ruskom portalu video nož koji je kod Srba ostao u predanju pod imenom “srbosek”.
– Prilikom uveličavanja fotografije noža video sam detalj koji me je odvratio od daljih traganja – bila je to loša replika užasne stvari. Ponuda na portalu Ibej je veoma zanimljiva i raznolika. Kao direktor Muzeja žrtava genocida, bez obzira na to što takvog materijala imamo u našim zbirkama, rado bih kupio određeni broj ponuđenih primeraka dopisnica, bonova i nešto markica. Voleo bih da ih vidim i opipam rukama! Ovako, sve ostaje kao dobra novinska vest za zamajavanje čitalačke publike – ističe Mišina.
