Može li ukrajinska raketa da stigne do Moskve?

commons.wikimedia/Адміністрація Президента України

Političar koji je predvideo “rusku okupaciju” Belorusije, obećava da će usmeriti rakete na Moskvu. Koliko je to realno?

Ukrajinci prete da će njihove rakete stići do ruske prestonice. Što se tiče teorije, susedi Rusije nisu loši, ali u praksi, zasad, ukrajinske propagandne granate lete dalje od realnih.

Ukrajinske oružane snage bi u budućnosti mogle da dobiju sopstveni raketni sistem koji će “stići” do Moskve. Za njegovo razvijanje potrebno je oko 10 godina. Ovo je izjavio savetnik šefa kabineta predsednika Ukrajine i portparol kijevske delegacije u trilateralnoj kontakt-grupi za Donbas Aleksej Arestovič.

Arestovič je čovek na zlom glasu. Na primer, predvideo je okupaciju Belorusije, naravno od strane Rusije, kao i da će, citiramo, “Poljaci, stanovnici baltičkih zemalja, a sa njima i ostali Evropljani odjednom osetiti da je rat na njihovom pragu”.

Prazna obećanja ili realna opasnost?

Ipak, nešto drugo više brine: da li će se stvarno pojaviti ukrajinski raketni sistemi koji bi mogli da zaprete Moskvi? Ima li u tim izjavama ičeg osim praznih obećanja i namera?

Ukrajinski vojno-industrijski kompleks uvek je imao teoretsku mogućnost izgradnje raketnih sistema bilo koje klase. Od moćne sovjetske namenske industrije Ukrajina je nasledila i biro za projektovanje raketa “Južnoe” u Dnjepropetrovsku, i hemijski kombinat u Pavlogradu, i kijevski konstruktorski biro “Agat” i druga preduzeća.

“Agat” je proizvodio glave sa samonavođenjem, uključujući između ostalog za postsovjetske ruske rakete klase “vazduh-vazduh”. U Pavlogradu su proizvodili visokoefikasno raketno gorivo po recepturi savremenoj za osamdesete godine, koje se koristilo za interkontinentalne balističke rakete “Molodec” za železničke raketne komplekse.

Konstruktorski biro “Južnoe” bio je poznat po izgradnji nekoliko generacija interkontinentalnih raketa, uključujući teške interkontinentalne balističke rakete R-36M2 „Vojevoda“, takođe poznate kao SS-18 „SATAN”. One su i dalje u službi ruskih strateških nuklearnih snaga i danas se smatraju najmoćnijim interkontinentalnim raketama na svetu.

„Vojevoda” bi trebalo da bude zamenjen novom raketom „Sarmat” potpuno ruske proizvodnje, čije bi testiranje trebalo da počne u narednih nekoliko meseci.

Generalno, ukrajinski vojno-industrijski kompleks, uz finansiranje i političku volju, mogao bi da izgradi raketne sisteme bilo koje klase. Za ovo postoji potencijal. Problem (za Kijev) je što još od sovjetskih vremena nijedan kompleks sa raketama dugog dometa nije uvršten u službu ukrajinskih oružanih snaga.

A sada Arestovič govori da treba još deset godina …

Da li je Moskva spremna?

Da li će ovaj raketni sistem moći da ugrozi rusku prestonicu? Ako se raketa „Grom-2“ sa zvaničnim dometom povećanim na 500 kilometara primeni za „unutrašnju“ upotrebu, pretnja može postati stvarna, jer od istočnih regiona Ukrajine do Moskve upravo toliko ima da se „leti“.

Ipak, treba napomenuti da domet od 500 kilometara može biti samo „zvanični domet” raketnog sistema. S obzirom na karakteristike raketnog motora izgrađenog za „Grom-2“, domet rakete može biti veći od 600 kilometara. Ona pritom može imati prednosti ruskog „Iskandera“, kao što su sposobnost upravljanja projektilom tokom čitave putanje leta, protivraketno manevrisanje u završnoj fazi leta itd.

Moskovskom protivraketnom odbrambenom sistemu biće teže da obori takve rakete, jer je on napravljen tako da se suprotstavi interkontinentalnim raketama, a ne manjim stelt raketama za niže visine kojima se manevriše.

Naravno, Moskva ima odgovor na pojavu ovakvih raketnih sistema u Ukrajini – protivraketne i PVO komplekse S-500. Ovo bi bila sasvim adekvatna zaštitna mera.

Uopšte uzev, pretnja je istovremeno i stvarna, i prividna. Na kraju krajeva, stručnjaci veruju da mogućnost ulaska Ukrajine u NATO vremenom može postati ozbiljnija pretnja od pojave ukrajinskih raketa, koje bi, teoretski, mogle da dolete od Dnjepra do Moskve.