Posle moždanog udara, mnogo toga može da se desi. Postoje ljudi koji posle šloga govore akcentom stranca ili više uopšte ne znaju svoj maternji jezik, već samo neki strani jezik. Kako je to moguće?
Kineskinja Liu Điau posle moždanog udara odjednom govori samo engleski jezik. Žena iz kineske provincije Hunan na pitanje, koliko ima godina, postavljeno na kineskom odgovara: “I am 94 years old”. Dugo je predavala engleski.
Jedan Englez nakon moždanog udara odjednom govori samo velški, iako 70 godina nije bio u Velsu. Nemica iz Tiringije odjednom govori samo švajcarski nemački, iako nikada nije bila u Švajcarskoj. Ima još slučajeva, kada su ljudi nakon moždanog udara odjednom progovorili sa stranim akcentom ili samo na stranom jeziku, piše Dojče vele.
Takvi primeri su retki, ali za njih postoji objašnjenje, tvrdi Anja Lovit, koja se pre trideset godina preselila iz Nemačke u Veliku Britaniju, kako bi tamo proučavala lingvistiku i logopediju. Ona se takođe bavi slučajevima promene jezika nakon moždanog udara.
Sindrom stranog akcenta
Gore pomenute primere možemo podeliti u dve grupe. Kada ljudi nakon šloga govore samo neki strani jezik, to je oblik bilingvalne afazije, ili gubitka odnosno poremećaja već stečenih jezičkih veština usled povrede, a kada se služe naizgled stranim akcentom, tu se radi o “Foreign Accent Syndrome” (sindromu stranog akcenta).
Moždani udar nastupa kada određeni deo mozga nije prokrvljen. Ali ove promene vezane za jezik ne moraju nastupiti samo u tom slučaju. Jedan američki učenik je nakon povrede glave u fudbalskoj utakmici i kraće kome, isprva govorio samo španski.
Sindrom stranog akcenta mešavina je različitih poremećaja i kod svakog pacijenta je drugačije izražen. Pogođeni ovim sindromom ne mogu više da izgovore određene glasove, teško im je da pronađu odgovarajuće reči, ili govore pravilnim izgovorom. To onda obično okolina tumači kao strani akcenat.
Ali šta ako pacijent zaista govori sasvim drugim jezikom? U slučaju bilingualne afazije, taj drugi jezik mora biti prethodno za života naučen, tvrdi Lovit. Postoje različite forme.
Većina ljudi i dalje može govoriti sve jezike koje znaju pri čemu oni mogu biti različito pogođeni. U retkim slučajevima pacijenti s moždanim udarom mogu koristiti samo svoj maternji jezik, ali ne i strani jezik. Neki ljudi mogu govoriti samo strani jezik, ali isprva ne i njihov maternji jezik.
“Naš mozak je orman u kome stoje različite stvari”
Naš mozak možemo predstaviti kao ormar u kome stoje različite stvari, kaže Lovit. U ormaru postoji deo za čarape, kao što i u mozgu postoji deo za jezik. Mišljenje da se strani jezik i maternji jezik nalaze u potpuno različitim delovima mozga je zastareo, kaže ona. Ali možete to zamisliti kao da su čarape razvrstane po boji. Jedna boja znači jedan jezik.
Istraživači već duže vreme pokušavaju da objasne ove različite poremećaje. Jednostavno rečeno, nakon moždanog udara mozak nema više dovoljno energije da istovremeno i jednako brzo izgradi ranije veze. A zavisno od toga kakve impulse mozak dobija, može biti lakše da se govori samo jedan jezik.
Ako bilingualni čovek, poput istraživačice Lovit, nakon moždanog udara oboli od afazije, moglo bi se pretpostaviti da će njen mozak pre uspostaviti veze sa maternjim jezikom, jer ga najpre naučila.
Druga bi teorija bila, da joj je lakše doći do njenog drugog jezika, engleskog, jer ga je u poslednjih trideset godina mnogo više koristila. No, nakon moždanog udara može se dogoditi i da ponedeljkom određene slike i misli stimulišu engleski jezik pa se mozak tog dana zadrži na njemu, a sledećeg dana aktivira nemački jezik.
“Psihoterapija može biti važna”
U većini slučajeva dvojezične afazije, oba jezika se vrate. Posle moždanog udara, određene regije mozga su mrtve, ali zavisno od starosne dobi mozak može koristiti druge delove kako bi preuzeo zadatke mrtve regije. To bi najbolje bilo potpomoći putem terapije, kaže Lovit.
Posebno kod sindroma stranog akcenata važno je posetiti nekoliko specijalista. Psihoterapija može biti važna, jer s gubitkom vlastitog načina govora često dolazi i do krize identiteta.
Govorni poremećaji u starosti mogu se pojaviti ne samo kod moždanog udara, već i kod određenih oblika demencije, tako da mogu biti pogođeni pronalaženje reči, gramatika ili izgovor.
Razlika je u tome što je u slučaju moždanog udara gubitak isprva vrlo drastičan a onda se poremaćaj polako gubi. Kod demencije stanje često polako ide ka gorem. U svakom slučaju, važno je posetiti jednog ili više specijalista koji su upoznati s temom, rekla je Lovit.
