Otvarajući Vidovdansku akademiju, koju tradicionalno organizuje Eparhija niška, vladika Arsenije je pre samo nekoliko dana poručio da je Vidovdan “narodni zavet i krstaš barjak” koji Srbi slede od 1389. godine kada su se kao narod “upisali u knjigu Živih”, a kosovski zavet “vertikala srpske istorije”.
U ekskluzivnom intervjuu za “Vesti”, episkop niški, koji je ujedno i episkop vojni, ističe da Srbija ne sme odustati od Kosova i Metohije, bez obzira na to koliko se trenutna situacija činila bezizlaznom.
Koliko su Srbi svesni opasnosti gubitka Kosova ili su se zasitili teme koja “opterećuje” javnost poslednjih 20-30 godina?
– Kosovo je sveta srpska zemlja. To potvrđuju brojni manastiri i crkve, zadužbine naših vladara i arhiepiskopa. U tim svetinjama čuvaju se i njihove svete mošti. To su naši čuvari, to su naše tapije na svetu kosovsku zemlju. Toga su svesni i Albanci, zato je najveći atak upravo bio na naše svetinje. Mi ne smemo odustati od Kosova i Metohije, bez obzira na to koliko nam se trenutna situacija činila bezizlaznom. Naši su preci bili i pod Turcima pet vekova i dočekali su slobodu, nisu se odrekli svoje zemlje. Jer da jesu, danas nas ne bi bilo. Određeni zamor kod naših ljudi je prisutan jer se o tome govori dugo i to je razumljivo. Ljudi se bore za svoju egzistenciju, manje se interesuju za politička pitanja, a više razmišljaju o svakodnevnim, životnim problemima. Ratovi, sankcije, sve je to ostavilo posledice na naš narod. Država je zbog svega toga osiromašila i ljudi teško žive. Zato sada imamo još jedan gorući problem, a to je odliv našeg stanovništva iz Srbije u zemlje Evropske unije u potrazi za poslom. Na jugu Srbije to je još izraženije. Ali, i pored svega toga, mislim da je mali broj Srba koji su spremni da se odreknu Kosova.
Hteli da zatru srpski trag
Uz aktuelnu borbu države da sačuva južnu pokrajinu, Albanci ne odustaju od teze da su crkve i manastiri po Kosovu njihova ostavština. Može li se tako nešto i obistiniti i ima li mogućnosti da to sprečimo?
– Albanci su najpre naše svetinje pokušali da spale, razore, unište, čak su i srpske grobove prekopavali samo da se uništi svaki srpski trag na Kosovu i Metohiji. Ali kada su videli da to nije moguće, jer je previše srpske krvi proliveno na Kosovu i za Kosovo, i da ne postoji nijedan pedalj koji ne svedoči vekovno srpsko prisustvo na toj svetoj zemlji, onda su počeli da naše svetinje prisvajaju i da govore da su one zapravo njihove, a ne naše zadužbine. Ako bi se to obistinilo, to bi bio grubi falsifikat istorije. Nedavno sam čuo da su čak i neki dokumentarni film snimili o tome da su to albanske zadužbine, a da su Srbi okupatori koji su oteli ono što je njihovo. Mislim da nijedan razuman i normalan čovek ne može da poveruje u tu priču.
Nažalost, gotovo istovetan scenario se trenutno odigrava na prostoru Crne Gore. Kome smetaju litije?
– Više od pola godine svedoci smo narodnog otpora prema Zakonu o slobodi veroispovesti koji je izglasan krajem prošle godine u Skupštini Crne Gore. Litije su miran i molitveni protest verujućih ljudi u Crnoj Gori koji se ne slažu s odredbama ovog zakona, kojim se crkvena imovina proglašava za svojinu države. Mislim da aktuelne crnogorske vlasti nisu očekivale ovakvu reakciju naroda, koji je ustao da brani svoje svetinje i da je kod njih prisutan strah da se ovo ne pretvori u pobunu protiv režima. I pored pokušaja da se cela stvar politizuje i da se izazovu incidenti, kako bi Srpsku pravoslavnu crkvu mogli da optuže za nemire, naši arhijereji su uvek pozivali na mir. U znak podrške našim arhijerejima i narodu u Crnoj Gori i mi smo u niškoj Eparhiji organizovali molebane i litije, što ćemo, ako Bog da, činiti i ubuduće.
Pravedna borba
Sveštenstvo i monaštvo u Crnoj Gori i dalje je na udaru režima. Šta je pozadina ove represije?
– Sveštenstvo i monaštvo u Crnoj Gori je odavno na udaru režima, što je dostiglo kulminaciju hapšenjem episkopa budimljansko-nikšićkog Joanikija i njegovih sveštenika, kao i nedavnim privođenjem mitropolita Amfilohija na informativni razgovor, pod izgovorom da su prekršene mere koje je država uvela zbog epidemije korona virusa. Vlast u Crnoj Gori pokušava da uguši glas Crkve. Ali što ga više guše, sve će se jače čuti. Iz dana u dan sve više ljudi se uključuje u ovu mirnu i pravednu borbu za očuvanje svetinja izražavajući svoje neslaganje s odlukama vlasti. Među njima su brojni profesori, lekari, sportisti, studenti, pa čak i pripadnici policije koji su napustili svoju službu kako bi izrazili podršku svojoj Crkvi i narodu. Ovo je pravedna borba i istina mora na kraju pobediti.
Očekujete li da će se crnogorske vlasti dozvati pameti ili će na kraju međunarodne sudije odlučivati da li su crkve i svetinje vlasništvo SPC ili države Crne Gore?
– Teško je predvideti šta će se dalje dešavati. Daj Bože da se crnogorske vlasti dozovu pameti, ali sudeći po njihovim dosadašnjim izjavama mislim da su daleko od toga. Bitno je da se u Crnoj Gori sačuva mir i da neko ne zloupotrebi mirne narodne proteste za svoje političke ciljeve. Sastradavajući sa našom jednokrvnom braćom u Crnoj Gori molimo se Bogu da se ova situacija što pre reši na miran i dostojanstven način.
Olako se odrekli predaka
Mnogi će reći da je to zato što se Srbi lako odriču svoje istorije. Vi ste i episkop vojni. Nije li dobar primer za ovu tezu činjenica da je verska služba vraćena u Vojsku tek pre osam godina?
– Ukidanje verske službe u Vojsci posledica je ateističke ideologije koja je bila osnov novog režima koji je došao na vlast posle Drugog svetskog rata. Religija je smatrana opijumom za narod, kao nešto nazadno, štetno i nepotrebno. Vrlo lako smo se odrekli svojih svetih predaka koji su svojom krvlju branili veru i otadžbinu. Odrekli smo se predaka koji su nam ostavili u nasleđe Studenicu, Žiču, Pećku patrijaršiju, Dečane, Gračanicu, sve ono čime se danas ponosimo. Posledice komunizma su još vidljive u našem društvu. I kada je vraćena verska služba u redove vojske osetio se tihi otpor kod pojedinaca. Bojim se da smo kratkog pamćenja i da treba mnogo da radimo na tome da naše mlade vaspitavamo u duhu patriotizma, da od malih nogu decu učimo da vole svoju Crkvu, svoj narod i otadžbinu, svoje ćirilično pismo. A to je naročito važno za našu dijasporu, da ne zaborave, ko su, šta su i odakle su.
Nismo li i sami krivi što se i danas stidimo svoje prošlosti i prisećamo je se samo kad su “okrugli” jubileji?
– Ako se stidimo svoje prošlosti, svoje istorije, onda bolje da ne postojimo kao narod. Narod koji nema istoriju nema ni budućnost. Jubileji i služe za to da se podsetimo na određeni istorijski događaj koji je važan za naš narod, za Crkvu, za državu, ali ne sme da se završi na tome. Zato je vrlo važno kako roditelji vaspitavaju svoju decu, šta naša deca uče u školi, koje knjige čitaju, ako uopšte i čitaju. U tome je velika uloga i verske nastave u školama, da deca pored veronauke mogu da čuju i nešto o nacionalnoj i crkvenoj istoriji koje su neodvojive.
Eparhija nagrađuje najbolje đake
Mogu li se uopšte novim generacijama približiti nacionalna istorija i vera kada odrastaju na sadržajima koje preko tableta i telefona forsira isključivo potrošačko društvo?
– Danas je mnogo teško privući pažnju mladih. U Nišu postoji lepa praksa, koju je uvela Eparhija pre 25 godina, da se na Vidovdan organizuje svečana akademija na kojoj se nagrađuju najbolji učenici niških osnovnih i srednjih škola, a od ove godine i najbolji studenti. Svi oni od Eparhije dobijaju pohvalnicu, a na poklon Sveto pismo i neku knjigu iz nacionalne istorije. To je jedan od načina kako može da se utiče na današnje generacije mladih. Pri Sabornoj crkvi u Nišu već 132 godine postoji Crkveno pevačka družina “Branko” koja ima i svoj podmladak, dečji hor. Svedok sam koliko je velika misija ovog hora koji vodi protinica Jovana Mikić. Deca redovno pevaju na bogosluženjima, putuju zajedno, gostuju na raznim festivalima širom Evrope. Deca koja pevaju u horu su toliko povezana među sobom, kao jedna velika porodica. Prošle godine smo zajedno putovali u Svetu zemlju. To su momenti koju će deca celog života pamtiti.
Tradicija duga 180 godina
Prošle godine navršilo se 180 godina od uvođenja verske službe u Vojsci Srbije. Šta je do sada urađeno?
– Verska služba u srpskoj vojsci prvi put je zakonski uređena 31. oktobra 1839. godine, za vreme vladavine kneza Miloša, donošenjem Zakona vojnog. Nakon toga doneta su još dva zakona kojima su uređivani mesto i uloga vojnih sveštenika 1862. i 1883. godine. Drugim zakonom bile su propisane dužnosti vojnih sveštenika. Sveštenička služba je definisana kao pomoćna struka i bila je u istoj kategoriji sa đeneralštabnom, vojno-sudskom, vojno-tehničkom, telegrafskom, sanitetskom, administrativnom, železničkom i poštanskom strukom. U to vreme sveštenici koji su službovali u vojsci imali su status državnih činovnika i postavljao ih je kralj svojim ukazom na predlog ministra vojnog. Mesto vojnog episkopa definisano je “Ustrojstvom celokupne vojske” od 24. februara 1876. Status vojnog sveštenstva se kroz istoriju menjao, da bi 1945. bilo ukinuto. Vojno sveštenstvo vraćeno je u redove Vojske Srbije potpisivanjem Sporazuma o vršenju verske službe u Vojsci Srbije između SPC i Ministarstva odbrane, 28. juna 2011. Dve godine kasnije prvi vojni sveštenici su upućeni u svoje jedinice. Danas imamo 17 vojnih sveštenika i 38 paraklisa u okviru ustanova Vojske Srbije u kojima se redovno vrše bogosluženja.
Šta je ono što se još može poboljšati i na čemu ćete Vi insistirati?
– Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda SPC u maju prošle godine postavljen sam za arhijereja nadležnog za vojne sveštenike. Redovno sam u kontaktu sa glavnim vojnim sveštenikom u Beogradu, koji je istovremeno i arhijerejski namesnik vojnog episkopa, i razgovaramo o svim aktuelnim temama i problemima koje se tiču vojnog sveštenstva. Imali smo i bratski sastanak vojnog sveštenstva u Pirotu prošle godine, gde sam imao priliku da se upoznam sa sveštenicima i da čujem njihova iskustva. Ingerencije vojnog episkopa nisu velike i uglavnom su protokolarnog karaktera. Iz dosadašnjeg iskustva vidim da je prisustvo vojnog episkopa u vojsci mnogo potrebnije nego što je to bilo do sada. Dužnost vojnog episkopa kod nas je jedno vreme vršio vikarni episkop, a poslednje četiri godine eparhijski arhijereji, što ne ostavlja dovoljno vremena i prostora episkopu da se posveti verskoj službi u vojsci. Jednostavno eparhijske dužnosti često ne dozvoljavaju da se odazovete na neki poziv iz Vojske, a bitno je da episkop bude prisutan. Dakle, radiću na tome da episkop bude prisutniji i da budem češće u kontaktu sa vojnim sveštenicima.
Da li ste zadovoljni saradnjom sa predstavnicima katoličkih i islamskih predstavnika u verskoj službi?
– Mislim da su odnosi korektni i prijateljski. Nemam često kontakt sa predstavnicima katoličke crkve i islamske verske zajednice jer oni rade u Generalštavu Vojske Srbije u Beogradu, gde je i glavni pravoslavni vojni sveštenik. Naši susreti su uglavnom na vojnim svečanostima i prijemima. Ali iz razgovora sa glavnim vojnim sveštenikom vidim da je saradnja na zavidnom nivou i da se o svim važnijim pitanjima dogovaraju.
Vojna panagija
Nedavno ste u Takovu prvi put u javnosti nosili naslednu panagiju episkopa vojnih od kako ste postavljeni na ovu dužnost pre godinu dana. Kako ste se osećali?
– Nasledna panagija vojnih episkopa izrađena je 2017. i rad je akademskog vajara Ljubiše Mančića iz Beograda. Naslednu panagiju, sa likom Svetog Save i srpskih svetih, ima jedino patrijarh srpski. Ne znam da li je panagija vojnih episkopa rađena po tom uzoru, ali je veoma lepa ideja. Velika državna i vojna svečanost u Takovu je bila idealna prilika da kao vojni episkop nosim naslednu panagiju. Biti vojni episkop i učestvovati u jednom ovako velikom istorijskom događaju čini izuzetnu čast. Tog dana sam zaista sa ponosom gledao uvežbanost i spremnost ove dve herojske brigade Vojske Srbije.
