Dok god ne prosipa krv vlastitih specijalnih interesa koji su pogonsko gorivo Zapada u ovom sukobu sa Rusijom oko Ukrajine (i šire), šta košta Vašington, London i Brisel da potpaljuju vatru novog hladnog rata? Ništa ili sasvim malo.
Toni Kartaluči, analitičar globalnih prilika, postavlja ovakvu pitalicu u magazinu "Istočni vidik" i pogađa u devetku!
Situacija je ozbiljna. A biće još ozbiljnija kada se ovaj najnoviji talas zapadnih sankcija pokaže prilično neupotrebljivim za pripitomljavanje ruskog medveda.Šta onda hladnom ratu ostaje drugo nego vreli rat.
Kartaluči kaže i ovo: Rusija treba da ostane (kao i do sada)hladna, strpljiva i oprezna; treba da loše osmišljenu politiku Zapada u novom hladnom ratu ostavi da pobedi sama sebe.
Ali, oprez!
Ma koliko da Zapad pokazuje jasne i sve jasnije znake bespovratnog slabljenja dosadašnje moći da nameće vlastita rešenja, kobna bi bila greška potceniti ono što Vašington, London i Brisel mogu još da učine. Na prostoru od aktuelne arene sukoba na neposrednoj ruskoj periferiji, do interesa na Bliskom istoku i severnoj Africi – uključujući Siriju.
Rusija, dakle, mora da bude oprezna; ne sme ni za trenutak da poskida straže prema "osvetničkoj jarosti sile koja oličava prevaziđeni, umirući međunarodni poredak".
Londonski "Gardijen", u redakcijskom komentaru (30. jul) tvrdi da Rusiji, od mahanja ovom "lažnom zastavom sankcija" neće klecnuti koleno "niti ćemo oduvati Putina" koji trenutno u Rusiji uživa najviši rejting.
U analitičkim sobama na Zapadu niko živ ne zna kada će i da li će uopšte "Vladimir Grozni" da pređe Rubikon u Ukrajini, ali je konsenzus da u tome sankcije ne mogu da ga spreče. Ako odluči.
Novi hladni rat u odnosima Zapada sa Istokom je naslov trenutne realnosti. Ali nova realnost je takođe da Rusija nije rekonvalescent iz vremena Jeljcina i Gorbačova. Stari hladni rat je značio dominaciju zapadnog hegemona koji je mogao da diktira njegove "mirovne politike" koje su, pak ,sve bile u funkciji perpeturiranja neupitne moći američke Imperije.
Ne može više. Njet.
Zato i najednom čitamo, u londonskoj štampi, na primer, nešto što još od prvog hladnog rata nije moglo da se pročita: "Iz iskustva prethodnog hladnog rata naučili smo da je ‘suzbijanje’ (ruskog uticaja) izglednije ako se otvori alternativna opcija – pregovori." Eureka!
A da li su pregovori uopšte u izgledu?
Sa nešto sarkazma rečeno – jesu. Evo, prošle sedmice iz MIP-a u Beogradu je striktno poručeno da Srbija "može da posluži kao most Rusiji i EU"; da joj (Rusiji) Beograd "ukaže(!) šta treba da uradi da bi smanjila napetost u odnosima sa EU".
Nije šala!
Još samo da mislilac iza ove groteske objasni Vladimiru kakav bi to most rukovodstvo Srbije, do ušiju zacopano u EU, moglo da podmetne pod cokule Rusiji kako bi se rešila belaja; kako bi se spojio novi fašizam u Kijevu – i EU podrška tom fašizmu – sa Rusijom kojoj izginulo 27 miliona ljudi da ne bude fašizma, a bogami ni ovakve neofašistoidne Evropske unije.
Uostalom, istorija nas uči da su mostovi, po prirodi stvari, takoreći višenamenski. Preko mostova znaju da tutnje i tenkovi (u Donjeck, Lugansk, Slavjansk…); na mostove znaju da vešaju leševe (Meksiko); na mostovima odsecaju srpske glave (ustaše u Hrvatskoj); mostovi služe i da razdvoje dve zemlje (Koreje); da se granatiraju i potope u Neretvu (Mostar); da se Đilas lažno proslavi (Beograd); da se na njih postave barikade(Mitrovica)… Pa, po izboru!
Što se mene tiče, najmanje bih bio onaj most preko koga bi Dačić mesečario u šarenu lažu od Evropske unije; ili još gore, ne bih da budem most u Mitrovici, pa da preko mene Vučić gazi u kućnu posetu pobratimu Tačiju u Prištinu.
