Episkop timočki Ilarion (Golubović) je vladika jedne od najmnogoljudnijih dijasporskih eparhija SPC koja obuhvata najveći deo istočne Srbije.
Retko se pojavljuje u javnosti, a još ređe daje intervjue mada je jedini srpski vladika – nekadašnji komandos 63. padobranske brigade, ali i umetnički fotograf čiji radovi mogu da konkurišu svetskim delima.
U razgovoru za “Vesti”, episkop timočki Ilarion prvi put otkriva i ove, do sada nepoznate detalje iz svoje biografije, ali prvenstveno daje svoje viđenje aktuelnih nedoumica koje tište pravoslavne vernike vezane za pandemiju COVID-19, pokušaje ukidanja SPC u Crnoj Gori, ali i najbolnije pitanje za Srbe – sudbine Kosova.
Hvala dobrotvorima
Koju pouku čovečanstvo treba da izvuče iz pošasti zvane korona?
– Pre odgovora, želim da se zahvalim na prilici da se ovim putem obratim našim ljudima u dijaspori, da ih pozdravim i blagoslovim, te i da zahvalim za brojna dobročinstva koja su činili za svoj zavičaj i crkvu. Sredstva informisanja i društvene mreže, iako unose mnogo straha i dezinformacija, nisu razlog za globalno širenje zaraze, već smatram da su to pre omogućila današnja sredstva saobraćaja, turizma i trgovine. Neke stvari se dešavaju po Božjoj volji, neke druge po Božjem dopuštenju, a sve biva po Božjem promislu. Verujući čovek donosi zaključke i rasuđuje o sebi i događajima koji ga snalaze i okružuju iz večne perspektive, tj. iz persprektive bogootkrivenih istina iz Jevanđelja o spasenju i večnom životu, a ne iz ugla dnevnih događaja, često politizovanih ili instrumentalizovanih. Pouka čovečanstvu se već nagoveštava, ukoliko ljudi imaju “uši da čuju i srce da razumeju” (Mt. 13.9). Vera u Boga vaskrslog iz mrtvih, aktivna crkvenost i revnost za tačno vršenje zapovesti Gospodnjih uvek su bili pouka i podsticaj za hodanje putem ka Istini i Životu jer je sam Gospod naš Isus Hristos i Put i Istina i Život večni, kako svedoči Sveto jevanđelje (Jn. 14,6).
Mnogo je nedoumica, ali i teorija zavere vezanih za ovaj virus?
– Jedno je sigurno – istina o ovoj pandemiji nije vlasništvo nijedne grupe ljudi, niti medija bilo koje vrste. Do istina u ovome svetu se ne dolazi ni lako ni brzo. Dovoljno je da se setimo Drugog svetskog rata i varijante istorije koja je nama predstavljana za vreme komunističkog i ateističkog režima. Pravu istinu o ovoj pandemiji verovatno ćemo saznati nakon određene vremenske distance. Naše je da se za istinu borimo i da ka njoj težimo, a ostalo je u Božjim rukama, kao i život svakoga od nas, jer kada se Bog brine na ptice, kako se neće brinuti za nas? (up. Mt. 6,26)
Zakon kao budilnik
Nažalost, vlasti u Crnoj Gori pandemiju su iskoristili za zabranu litija, a zatim i za privođenja i hapšenja monaštva i sveštenstva na čelu sa mitropolitom crnogorskim. Može li se vera “zabraviti”?
– Po rečima Gospoda našeg Isusa Hrista, koji je na Sebi kao na krajeugaonom kamenu osnovao Crkvu “koju ni vrata pakla neće nadvladati” (Mt. 16.18) i koja je svedočanstvom i verom Svetih apostola propovedana celom svetu, jasno je da se vera ne može ni zabraniti niti “zabraviti”. Još jedna reč Gospodnja iz Jevanđelja nam svedoči da je vera i svedočanstvo Hristove istine nezabranjivo. To je reč upućena farisejima, a koja se odnosila na učenike Hristove: “Ako ovi ućute, kamenje će povikati” (Lk. 19.40) Potresni događaji u Crnoj Gori nam, dakle, veoma jasno oslikavaju do koje mere nerazumnosti i apsurda dovode kod obezboženih ljudi zemaljski interesi – politički, ekonomski, ideološki… svakako interesi koji su posledica sujete ovoga sveta koji sav u zlu leži, po svedočanstvu ljubljenog učenika Hristovog (1. Jn. 5,19). I kao što se u Hristovo vreme, a zbog savršene svetlosti Hristovog učenja i delanja zloba i pomračenje fariseja projavila u svom maksimumu, tako se i danas u Crnoj Gori projavljuju svetlost i tama u svojim maksimalnim intenzitetima – što su nerazumniji i bezobzirniji postupci i pritisci na Crkvu, episkope, sveštenstvo i verni narod, to se više, bolje i jasnije vidi svetost vere, blagočešće vernog naroda i ljudi koji ga vode u ovim veoma teškim vremenima, koji kormilare Crkvom, rukovođeni Duhom Svetim, na putu ka mirnom pristaništu Carstva nebeskog, ne zaboravljajući pritom i na Hristove i apostolske reči da nam kroz mnogo muke valja ući u Carstvo Božje (Dap. 14,22).
Nedavno ste izjavili da je diskriminatorski zakon u Crnoj Gori postao “budilnik uspavanom narodu Svetog Save i Svetog Simenona”. Očekujete li da će vlasti pod tim pritiskom promeniti odluku?
– Naše očekivanje jeste naše molitveno nadanje u Boga. Nadanje da će Gospod na molitve Presvete Bogorodice i svih Svetih učiniti dobro za narod i Crkvu i da će ukloniti ovo iskušenje ili ljude koji ga izazivaju, a vernom narodu i sveštenom kliru mudrost duhovnu i trpljenje dok se ne projavi milost Božja. Da li će pritisak na vlastodršce delovati – videćemo. Osim očekivanog urazumljavanja crnogorskog režima, dužnost svakog verujućeg i dobronamernog čoveka jeste da doprinese razrešenju ovog problema najpre ličnom molitvom, ali i svakim profesionalnim angažovanjem. Kao što rekoh, naše je da se uvek trudimo za očuvanje svetinja i vere pravoslavne, a Bog pregaocu daje mahove, po rečima premudrog Njegoša, pa će se onda i sila Božja u nemoći pokazati savršenom (2. Kor. 12,19).
Iskreni patriotizam
Ništa manje bolno pitanje za Srbe je sudbina Kosova i Metohije.
– Reči blaženopočivšeg patrijarha Pavla da ćemo sačuvati Kosovo ako ga budemo dostojni, iznova nas upućuju na naše osnovno ljudsko i hrišćansko naznačenje i dostojanstvo koje tako često i dugo, decenijama zaboravljamo kao narod. Ako na ovo dodamo potpunu sekularizaciju društva kako u Srbiji, tako i na globalnom planu, sa sistematskim urušavanjem svih tradicionalnih vrednosti, a to znači jevanđelskih načela i Božjih zapovesti, onda ništa ne treba da nas čudi sadašnje veoma kompleksno stanje na Kosovu i Metohiji, kao i stanje na političkom terenu. Kad narod više veruje svojim bezbožnim ili prividno i formalno verujućim vladarima nego Bogu živome i istinitom i Crkvi svojoj, onda uvek imamo za posledicu velika stradanja. To nam se dešavalo kroz čitavu istoriju. Iako nas stradanja i progoni nisu mimoilazili ni kada je narod bivao više u veri i uz Boga, iz tih iskušenja smo uvek izlazili kao pobednici, hrabri i jači, mudriji, svesni svog duhovnog i nacionalnog identiteta. Neki danas, kao i mnogi ranije, govore o porazu u bici na Kosovu, čime svesno ili nesvesno negiraju činjenicu da je srpska država još punih 70 godina živela i razvijala se u slobodi, kao i činjenicu da je Bog proslavio Svetog kneza Lazara netruležnim moštima, a time i posvedočio ispravnim i bogougodnim njegov izbor za Nebesko carstvo. Upravo ovim istinama ukrepljivani treba da znamo da je i danas svaka sila za određeno vreme i po Božjem dopuštenju, a radi našeg ispravljanja, obraćenja ponovu u veru kroz opštenarodno pokajanje za obezboženje koje su neki nametali, neki u njemu uživali, a neki se protiv njega nedovoljno borili… Verujem da Gospod od nas ne očekuje nemoguće i za nas nedostižno, a iskreno obraćenje Bogu srcem skrušenim i smirenim, koje Bog neće odbaciti (up. Ps. 50), jeste dostupno svakoj duši čovečjoj. Kad tu meru duhovnog preobražaja dosegnemo darom Božjim, Kosovo i Metohija, kao i svaki drugi problem biće lakši i jasniji za rešavanje.
Episkop ste jedne od najmnogoljudnijih dijasporskih eparhija. Nažalost, mladi iz Istočne Srbije i dalje odlaze u inostranstvo, a generacije rođene u inostranstvu sve ređe posećuju otadžbinu.
– Verujem da je za sve moguće pronaći rešenje, ako se ono iskreno i na pravi način traži. Znamo da su u srednjovekovnoj Srbiji rudari bili zapadnjaci, upravo oni kod kojih naš narod hrli za boljim životom. Znamo i za neretke slučajeve da su po našim selima Rajačkog vinogorja dolazili građevinci iz tadašnje Austrougarske, a kasnije i Nemačke da bi ovde za dobre i uspešne domaćine gradili pivnice i velike kuće. Sve je ovo bivalo kada se na ovim prostorima upravljalo domaćinski. Sistematskim radom, uz svest o prioritetu nacionalnog i opšteg dobra, uz iskreni patriotizam, a to znači danas često i nasuprot globalističkim pritiscima, moguće je ovde stvoriti tj. vaspostaviti elementarne uslove, a onda i podizati standard ozbiljnim reformama, što će za posledicu imati ne samo smanjen i stopiran odliv mladih ljudi, već i povratak mnogih koji su ranije otišli. Primer Poljske, koja je za 10 godina vratila više miliona svojih državljana potvrđuje gorenavedeno mišljenje jer ako ostanemo bez ljudi, ostaćemo i bez snage za goli život dostojan čoveka.
Komandos u mantiji
Javnost nije upoznata da ste jedini episkop SPC koji je bivši “specijalac” – pripadnik legendarne 63. padobranske brigade. Grešimo li da ste jedini?
– Ne znam da li je još neko od sadašnjih episkopa služio redovni vojni rok u 63. padobranskoj brigadi, ali znam za dvojicu episkopa koji su se kroz obuku u brigadi osposobili za skokove padobranom, a takođe ima i veći broj sveštenika, nekadašnjih pripadnika ove jedinice. Eto, Bog je i tu moju želju iz mladosti ispunio, premda je ne ističem u javnosti bez posebnog razloga. Kako tada, sada mi je još veća čast što sam imao prilike da služim u toj jedinici i upoznam zaista vrhunske ljude, patriote i vitezove koji su bezbroj puta posvedočili svoju hrabrost i ljubav prema svojoj otadžbini i narodu. Posebno me raduje angažovanje vojnih sveštenika u brigadi i u Vojsci Srbije, jer je ta dimenzija izgradila najveće junake u našoj istoriji.
Otkuda komandos u mantiji?
– Meni lično tu ništa nije neobično, jer često upoređujem strukturu vojske sa strukturom i hijerarhijom Crkve i manastira. Svi smo mi u nekoj vrsti uniforme, i svi smo prizvani na poslušnost, da služimo, da se žrtvujemo i da ispovedamo svoju veru i ljubav prema Bogu i bližnjem, bez obzira na boju uniforme. Sadašnja Vojska Srbije, na radost mnogih, ponovo dobija pečat Hristove vojske, bez obzira na neprirodno dugotrajno udaljavanje vere iz kasarni.
Koliko imate skokova i skačete li još? Neke Vaše kolege u SPC su i dalje aktivne.
– Još pre vojnog roka doneo sam odluku o svom monaškom životnom izboru i odlasku u manastir odmah po završenoj obavezi. To me je opredelilo da nisam imao više skokova nakon redovnog služenja. Ovom prilikom želeo bih da izrazim i ličnu blagodarnost pripadnicima i veteranima brigade za posvećenost u rodoljubivom i hrišćanskom patriotizmu, a koji se, uz sve druge pohvalne aktivnosti, sećaju svih onih koji su životom posvedočili svoju ljubav i hrabrost.
Dijaspora obnavlja svetinje
Srpska dijaspora, posebno istočne Srbije je kroz brojne primere dokazala i svoju humanost, ali i posvećenost veri. U kom segmentu se ta saradnja može unaprediti?
– Pojedini manastiri u našoj eparhiji, naročito Bukovo, Vratna i Manastirica, kao i parohije u negotinskom i ključkom namesništvu već imaju dobru saradnju sa dijasporom. To se lako vidi po velikoj obnovi i unapređenju hramova, konaka, parohijskih i svetosavskih domova, po novim živopisima u mnogim seoskim crkvama i opštem uređenju i opremljenosti svim bogoslužbenim potrebama. Ovo ljudi primećuju s poštovanjem i zadovoljstvom, te rado iznova daruju svoje svetinje, a time pobuđuju i svoje bližnje na slična dobročinstva. Unapređenje saradnje svakako bi moglo da bude na polju češće i organizovane komunikacije i uzajamnim posetama između organizacija i društava u dijaspori s manastirima i crkvenim opštinama Eparhije timočke.
Ljubav prema fotografiji
Poznata je Vaša ljubav prema fotografiji. Šta koristite od opreme i šta najviše volite da slikate?
– Koristim Nikon sistem. Iako najviše volim da fotografišem monaški i crkveni život uopšte, od izbora za episkopa deo slobodnog vremena volim da provodim u prirodi, pa se time i moje fotografsko angažovanje više usmerilo na prirodu i ptice naročito, kao mala i nebeska Božja stvorenja.
Episkop timočki se odazvao molbi da našim čitaocima predstavi neke od svojih umetničkih radova. Više ovih fotografija možete videti u vesti Ekskluzivno: Ovako fotka vladika Ilarion!
Vinarija u Bukovu
Dugogodišnji ste iguman manastira Bukovo koje je ovenčano s više međunarodnih vinskih nagrada. Koji su planovi?
– Moram da naglasim da je tek u periodu mog odlaskom s mesta igumana Bukova, manastir počeo da dobija i prestižna međunarodna priznanja, kao i usmene pohvale veoma stručnih ljudi iz sveta vinarstva. Ovo najviše svedoči o tome da je sadašnji iguman Bukova, arhimandrit Kozma sa bratijom posvećeniji vinarstvu, kao i to da su bukovski vinogradi sada ušli u zrelost, te se mogu i nadalje očekivati dobri rezultati i kvalitetno vino. Bez obzira na veoma aktuelnu vinarsku i vinsku priču, naš prvi i osnovni plan je monaški život u svoj njegovoj blagodatnoj punoći i ozbiljnosti, a u okviru monaških poslušanja dolazi i vinarija.
Priznanje medicinskim radnicima
Kakva je situacija u Vašoj eparhiji s obzirom na to da se na samom početku veliki broj dijasporaca vratio?
– Lično nisam stekao neposredni utisak, niti su do mene došle informacije od nadležnog sveštenstva da je veliki broj naših ljudi iz dijaspore došao u Srbiju pre ili za vreme vanrednog stanja koje smo imali u proleće. Mislim da su se vratili oni koji nisu imali rešen status boravka u inostranstvu, a to je ipak mali broj prema ukupnoj dijaspori, koja je do ove godine radosno dolazila u zavičaj i davala uvek novu, a preko potrebnu životnu energiju, od koje su mnogi uspevali da održe i izdrže svoje porodice u Timočkoj eparhiji. Kako toga ove godine nije bilo, bojim se da nam tek predstoji težak i neizvestan period i zima. U odnosu na pojavu virusa, bez obzira na koji način se pojavio u našim krajevima, nadležne institucije zdravstva i lokalnih samouprava su davale svoj maksimum u okvirima svojih trenutnih mogućnosti, kako u angažovanju kadrova, tako i u okvirima svojih tehničkih kapaciteta. Svakako, postali su vidljivi mnogi problemi i nedostaci na svim nivoima i sferama, ali to postaje vidljivo tek kad dođe do određene vanredne situacije, bez obzira na primarni impuls i o kojoj se sferi društva radi.
Festival hrišćanske kulture
U septembru se pod pokroviteljstvom Vaše eparhije tradicionalno odvija Festival hrišćanske kulture. Da li će pandemija COVID-19 poremetiti te planove?
– Ove godine bi trebalo da se održi peti Festival hrišćanske kulture, što je za sve nas veoma važan mali jubilej. Zbog mnogih neizvesnosti putovanja, datum festivala još nije određen, što znači da se pandemija već negativno odrazila i na ovo naše angažovanje. Međutim, naša je namera da festival održimo po svaku cenu, pa makar i u najmanjem obimu, na tada moguć i bezbedan način, a o sadržaju i terminu će javnost biti blagovremeno obaveštena preko medija, sajtova i društvenih mreža.
Misionarski centar Gostoprimnica
Šta je suština Gostoprimnice, Misionarskog centra Eparhije timočke ?
– Suština Gostoprimnice je data u njenom punom nazivu: duhovno-misionarski i kulturni centar Eparhije timočke. Ovo je treća godina kako Gostoprimnica funkcioniše i, ukoliko izuzmemo ovu godinu zbog vanrednog stanja i ograničenja, imali smo svake godine više od dvadeset događaja i dešavanja koja su imala za cilj, direktno ili indirektno, promociju hrišćanskih ideala i vrednosti. Osim toga, Gostoprimnica je i sedište Zlatnog viteza za Timočku eparhiju, institucije koja se u Rusiji nalazi pod direktnim pokroviteljstvom ruskog predsednika i patrijarha. Na lokalnom planu, Gostoprimnica se pokazuje u potpunosti kao uspešan i nenametljiv misionarski centar, gde je znatan broj posetilaca još uvek van aktivnog liturgijskog života, ali smatramo da prepoznaju vrednosti s kojima se susreću i angažovanje koje je očigledno, te da će i oni u svoje vreme, po promislu Božjem, postati aktivni članovi crkve.
