Srpska pravoslavna crkva i vernici u sredu, 12. maja, proslavljaju Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca – mitropolita zahumskog i skenderskog, ali i svetitelja čije isceliteljske moći moštiju i dan-danas okupljaju hodočasnike svih religija i sa svih strana sveta u manastiru Ostrog, u Crnoj Gori.
Željko Pržulj, književnik iz Istočnog Sarajeva, nekoliko godina je istraživao život ovog sveca, da bi na kraju sve pretočio u roman “Vladika, slava mu i milost”.
Pržulj ističe da je Vasilije Ostroški bio sve samo ne običan monah ili vladika, jer je u teškim vremenima pod turskim ropstvom prolazio “božje pute” kako bi narod spasao od gladi i smrti. Među tim podvizima je detalj da je jednu crkvu prodao rimokatolicima kako bi prehranio srpski živalj u Hercegovini ili da je za hranu iznajmljivao Mlecima srpske hajduke u borbi protiv Turaka.
U manastiru od 12. godine
– Ključan značaj vladike Vasilija Ostroškog je što je svojim misionarenjem i drugovanjem sa saborcem Bajom Pivljaninom uspeo da na najosetljivijoj granici pravoslavlja zaustavi prodor rimokatolika. Podsetiću da su jeretici pre njih dvojice uveliko stigli do desne obale Neretve, Dubrovnika, Stona i Pelješca, te delova Paštrovića. Do današnjih dana taj njegov podvig nam je ostalo kao amanet. Istovremeno, Vasilije je vladika koji brine o svom stadu i njegovim ovozemaljskim mukama. Tako je crkvu u Orahovcu kod Risna Vasilije prodao rimokatolicima, a od tog novca kupio hranu za glađu pogođenu zemlju. Od 1620. do 1670. godine Sveti Vasilije je činio čuda kako bi spasao srpski narod Hercegovine, Sarajeva i dela Crne Gore. Pronašao sam podatak da je ispod mantije nosio dve kubure. Iz današnje perspektive to zvuči nekanonski, ali treba posmatra kontekst tog vremena kada je bukvalno bilo biti ili ne biti za srpski narod i od unijačenja, ali i od islamizacije – priča Pržulj.
Sveti Vasilije je rođen 28. decembra 1610. u Mrkonjićima, selu blizu Trebinja kao jedinac Ane i Petra Jovanovića. Kršten je kao Stojan, ali već sa 12 godina odlazi od kuće.
– Da bi ga spasli od poislamljenih porodica Babić i Filipović, da ga ne otmu i pošalju u janjičare ili prodaju Mlečanima u roblje, roditelji su dečaka dali u manastir. Po zakonu Sulejmana Veličanstvenog i Velikog vezira Rustem-paše, poislamljenog Srbina iz Sarajeva, strogo kažnjivo je bilo dirati srpske monahe i manastirske momke. U manastiru Zavala, u Popovom polju, iguman je bio Stojanov stric Savatije i on je dečaka podučio prvoj pismenosti. Ali Zavala je mali i siromašni manastir, preskromnih mogućnosti i posle tri godine Savatije je Stojana pustio da pređe u Tvrdoš, glavni manastir u Hercegovini – priča Pržulj.
Berat iz Carigrada
U Trebinjskoj šumi, na desnoj obali Trebišnjice u manastiru Tvrdoš stoluje hercegovački vladika, napominje naš sagovornik:
– To je bogat manastir o kojem brinu razni dobrotvori, a u vreme dolaska Stojana Jovanovića vlaški vojvoda Jovan Matej Basaraba svake godine manastiru uplaćuje 1.000 aspri. U Tvrdošu je Stojan primio monaški prostrig i dobio monaško ime Vasilije i rukopoložen za sveštenomonaha, kasnije za jerođakona, a ubrzo i za jeromonaha. Iguman Tvrdoša ga šalje na Cetinje na doškolovanje, ali u Cetinjskom manastiru stolovao je crnogorski mitropolit Mardarije Kornečanin, a on je imao određene simpatije prema unijatstvu i tu dolazi do nesporazuma sa Vasilijem.
Upravo taj sukob će biti ključan u daljem životnom putu budućeg sveca, a Pržulj objašnjava i zašto.
– Unijastvo je zapravo bila prelazna forma iz pravoslavlja u rimkatoličanstvo u kome se faktički zadržavaju osnovni kanoni pravoslavne liturgije, ali se priznaje vrhovna vlast pape i u samoj liturgiji menjaju se neke naizgled manje važne stvari. Ukida se ikonostas, sveštenik se okreće prema Rimu i slično. Zbog toga se Vasilije vraća u Tvrdoš i tu dobija čin arhimandrita. Međutim, i u Tvrdošu je među brastvenicima ojačala ta pomodarska struja unijatstva i Vasilije jednu godinu odlazi na Svetu Goru, a posle još jednu i u Rusiju. Kad se vratio iz Rusije hirotonisan je za hercegovačkog vladiku. Odluke Svetog sinoda o postavljanju vladika svojim beretom, pismenom potvrdom, morao je da overi sultan i nikad se nije desilo da sultan to nije potvrdio. Osim u slučaju vladike Vasilija.
Borac protiv unijaćenja
Ne zna se da li je to bila sultanova odluka ili ujdurma dubrovačkog biskupa i unijata iz Tvrdoša, uglavnom iz Carigrada je stigla berat da je vladika hercegovački Savatije Drugi, veli naš sagovornik.
– Tako da je nekoliko meseci Hercegovina imala dvojicu vladika. Srpskog i turskog. Kad je to ispravljeno, vladika Vasilije je nastavio da sređuje stanje među pravoslavnima u Hercegovini, da se brine o verujućem narodu i da se bori protiv muhamedanaca, unijata, fanariota, rimokatolika, protestanata.
Pržulj kaže da postoji bezbroj legendi iz života Vasilija Ostroškog i da je bilo veoma teško razabrati šta je iz tog životopisa istina, a šta je narod kasnije nadograđivao u neverovatnu priču o životu budućeg sveca. Među onim pričama koje imaju istorijsko utemeljenje jeste i ona da su tadašnjem vladici jednom došli sveštenici odani vaseljenskom patrijarhu sa namerom da im proda manastir u Hercegovini.
– Vladika se naljutio, ali je umesto da to pokaže uzvratio istom merom i upitao ih koliko traže da mu prodaju crkvu Svetog Dimitrija u Solunu. Fanariotski misionari su se samo okrenuli i otišli.
Druga priča zvuči još neverovatnije.
– Kad su, pravdajući se istim Bogom, Mlečani od Vasilija tražili da im pošalje dobrovoljce za rat protiv Turaka, on je poslao čete Baje Pivljanina, ali za svaki dan ratovanja jednog dobrovoljca naplatio je devet vreća žita, devet vreća brašna i pola vreće soli. Za hranu uvek gladnoj Hercegovini. Taj Bajo Pivljanin, kršteno Dragojlo Nikolić, bio je mač u rukama vladike Vasilija. Gde nisu pomagale molitva, dolazili su Bajini hajduci – naglašava Željko Pržulj.
Uvek puno svetilište
Tokom leta manastir Ostrog obiđe više od 300.000 vernika iz celog sveta, a najvažniji događaj je na Duhove, 50 dana po Vaskrsu, kada veliki broj vernika dolazi na poklonjenje svetitelju uvereni da će im uslišiti svaku molbu. Manastir je ime dobio po istoimenom brdu, a manastirski kompleks se sastoji od Gornjeg i Donjeg Ostroga. U Gornjem manastiru nalaze se dve crkvice. Gornja je posvećena Časnom krstu, a druga (donja) Vavedenju Presvete Bogorodice. Gornju je podigao 1605. godine jeromonah Isaija iz sela Popa kraj Nikšića, s blagoslovom mitropolita Vasilija, a živopisana je 1667. godine. Za donju se ne zna tačno kada je sagrađena. Po jednoj verziji narodnog predanja, podigli su je isposnici koji su tu živeli pre Svetog Vasilija. Po drugoj verziji, koju je još Vuk Karadžić zabeležio po rečima ostroškog arhimandrita Nikodima Raičevića, crkvu je sagradio mitropolit Vasilije. I ova je crkvica živopisana, verovatno kad i gornja i u njoj počivaju mošti Svetog Vasilija.
Mesto na kome se nalazi Donji manastir ranije se zvalo Kosjeradići ili Goseradići. Kad je mitropolit Vasilije kupio ovo i nešto od okolnog zemljišta, on je u blizini te crkve podigao ambar i kuću za mlađe, te od svega toga kasnije postade manastir – Donji manastir Ostrog.
Svedočenje partizanskog generala
Brojne su legende o čudesnim isceljenjima, ali i neverovatnim i neobjašnjivim fenomenima koji su samo još više učvrstili verujući narod u čudotvorstva u manastiru Ostrog. Jedan od tih događaja svojevremeno je ispričao i nekadašnji partizanski general Jovo Kapičić.
“Krenuli smo u napad na Ostrog, tamo su bili četnici Baja Stanišića i Blaža Đukanovića. Mi smo došli dole ispod Ostroga, a oni nas nisu mogli videti. Onda smo napravili krug kako bi svako od nas izneo predlog šta da radimo. U krugu nije bilo nikog, već je vojska stajala van kruga. Jedan je stupio i predložio da se Ostrog bombarduje i sruši do temelja, i dok je to govorio, odnekud je doletela granata i pogodila tačno u centar, a geleri su pogodili i ubili i njega i njegovog rođenog brata, koji se nalazio u prvom redu. Nikog drugog geleri nisu ni okrznuli. Eto, ja ne verujem u Boga, ali ima nešto, ovo se dogodilo”, svedočio je Jovo Kapičić.
Vera kao štit
Najpoznatiji događaj u Crnog Gori, a pov, jeste velika litija u Nikšiću. Po blagoslovu mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija organizuje se u ovom gradu od 1999.
– Naše litije niti su inat, niti prkos, a naročito ne danas. Mi danas idemo da pokažemo i potvrdimo svenarodnu ljubav prema Svetom Vasiliju. Ne bi smela da se čuje nijedna ružna reč, nijedna psovka, i ne bi smela ova litija ničim drugim da se obeleži, osim našom vjerom i ljubavlju prema crkvi i Svetom Vasiliju – poručio je Joanikije tokom prošlogodišnje velike litije koja je zatim bila povod da ovaj vladika bude uhapšen.
Međutim, pod pritiskom naroda je pušten na slobodu.
Granata pukla na dva dela
Među specifičnostima manastira Ostrog je i granata koja viri iz fresaka. Reč je o bombi koja je uletela u manastir februara 1942, tokom bombardovanja Ostroga od nemačke artiljerije. Jedan projektil je udario u kameni zid iznad Gornjeg manastira, razbio vrata na crkvi Časnog krsta, ali nije i eksplodirao. Od siline udarca granata se razbila na dva dela. Kasnije je utvrđeno da je granata bila sasvim ispravna, ali da “nešto” nije dalo da naruši manastirski mir.
Tri relikvije i zlato
U manastiru Ostrog od 1941. do 1952. godine nalazile su se i tri hrišćanske relikvije od neprocenjivog značaja: deo Časnog krsta, desnu ruku Sv. Jovana Krstitelja koja je na Jordanu krstila Gospoda Isusa Hrista i Čudotvornu ikonu Majke Božje Filermose. Ove relikvije su se do tada nalazile u kapeli Svetog Andreja Prvozvanog, dvorskoj crkvi dinastije Karađorđević. U manastir ih je doneo lično Petar Drugi Karađorđević povlačeći se nakon aprilskog rata iz Beograda. Pripadnici Ozne relikvije su pronašli kad i zlato, 1952, i oduzeli ih.
Srpskoj pravoslavnoj crkvi – Mitropoliji crnogorsko-primorskoj 1993. predata je desna ruka Sv. Jovana Krstitelja sa zlatnom kutijom bogato ukrašenom sa delićem Časnog krsta na kome je Gospod Isus Hristos razapet, dok je u posedu države Crne Gore i dalje ikona Majke Božije Filermose, koja je oskrnavljena krađom.
Kada je reč o zlatu, poznato je jedino da je jedan sanduk tokom rata uzeo potpukovnik Pavle Đurišić, dok je i dalje misterija gde je ostatak zlata završio. Prema drugoj verziji, postojalo je samo deset sanduka sa zlatom. Četiri su tokom rata uzeli Nemci, jedan četnici, a pet Ozna – posle rata.
Izlečenje Albanke Lene
Kad je ostario i onemoćao vladika Vasilije se povukao u pećine pod Ostrogom, i tu izgradio manastir. Tu se i upokojio 12. maja 1671. Od tada, pa do danas, njegov kivot i mirotočive mošti obilaze nevoljnici bez obzira na naciju i veru, moleći se i za sebe i druge.
Na sajtu SPC, u tekstu o Svetom Vasiliju Ostroškom navedeno je i desetak svedočenja onih kojima je molitva ovom svecu konkretno pomogla, a mi ćemo preneti jedno.
“Meseca avgusta 1957. godine, dovedoše u Gornji manastir teško bolesnu nevestu, koja bolovaše duže vremena, po imenu Lenu Junčaj, iz sela Drume (Tuzi). Doveo ju je njen muž Leka i dever Nua. Toliko je bila bolesna da su je sa železničke stanice Ostrog njen muž i dever sa mnogo teškoća i napora izneli do manastira. Po dolasku u Gornji manastir, odmah su ušli u crkvu i pristupili ćivotu Svetog Vasilija. Zamolili su da se bolesnici očita molitva za ozdravljenje, što im je odmah i udovoljeno. Po očitanoj molitvi, zamolili su da njihova bolesnica ostane malo i da odleži kod svetog kivota. I to im je bilo dopušteno. Bolesnica je zaspala kod svetog kivota i spavala je blizu dva sata. Zatim su je probudili i pošli svome domu. Bolesnica se očigledno osećala bolje. Po dolasku svojoj kući, bolesnica je naglo počela osećati pridolazak zdravlja i uskoro potpuno ozdravila. Posle nekoliko dana, od njenog devera, koji je bio pismeniji od muža bolesnice, stiglo je pismo u kome Nua izveštava da je njegova snaha potpuno ozdravila. Svi oni blagodare Bogu i Svetom Vasiliju.”
Prijateljstvo sa Bajom Pivljaninom
Autor romana o Svetom Vasiliju, Željko Pržulj objašnjava da je vladika bio prijatelj sa čuvenim hajdukom Bajom Nikolićem Pivljaninom.
– Bajo Pivljanin bio je prvi Srbin posle Miloša Obilića čiju su glavu, posle njegove pogibije, Osmanlije odnele sultanu u Carigrad i on je okačio na tvrđavu. Ono što je u duhovnom životu bio Sveti Vasilije, u vojničkom je bio Bajo Pivljanin. Oni su prijatelji, saborci i čuvari srpskog naroda i vere – veli Pržulj i otkriva da je pronašao čak i detalj kada se vladika Vasilije zaklinje na krst paši da će nešto uraditi, mada ga je prevario.
– Ali, to samo pokazuje na šta je sve bio spreman samo da bi spasao živote Srba zatočenih po turskim tamnicama ili kako bi sprečio da cela porodica pređe u islam. Ne treba zaboraviti da je to bilo vreme kada su u Sarajevu mnoge srpske familije primale islam samo da bi preživele, pa se za 10 godina struktura stanovništva drastično promenila – otkriva Pržulj.
Novomučenik Stanko Čobanin
U manastiru Ostrogu nalazi se i hram svetog novomučenika Stanka Čobanina. Hram je počeo da se gradi 2003, a osveštan je sledećeće godine kad su u crkvu prenete i mošti Svetog Novomučenika Stanka i posmrtni ostaci 27 članova Glavnog štaba Kraljevske vojske u Otadžbini za Crnu Goru, Boku, Hercegovinu i Stari Ras, postradalih od bratske ruke 18. oktobra 1943.
“Dečka Stanka, koji čuvaše ovce u nikšićkom kraju Crne Gore, ubiše Turci kod ovaca za veru hrišćansku, 15. septembra 1712. godine. Njegove svete i netljene mošti – dve posvećene dečje ručice, počivaju u Gornjem manastiru Ostrogu u crkvici Časnog Krsta, gde se podvizavao Sveti Vasilije Ostroški. O mučeničkoj končini Stankovoj postoji zapis u Gornjem Ostrogu (u kivotiću gde mu počivaju svete i netljene ruke)”, naveo je arhimandrit dr Justin Popović u “Žitijima Svetih”.
