U Letopisu Srpske crkve u Beču ostala je zapisana ispovest izmučene i bolesne žene koja je poslednji spas potražila od Nikolaja Velimirovića. Okružen nemačkim stražarima, vladika je na njena preklinjanja za pomoć uspeo samo tiho da izusti da se moli Bogu i Svetom Nikolaju. "Kada je sledećeg puta došao u hram, ja sam celu službu preplakala u molitvu Bogu", ispričala je ova žena. "Na kraju službe, ja mu ponovo priđoh, klekoh pred njega i zavapih: – Sveti vladiko, ne prođi mimo mene bolesne i nesrećne. Pomozi mi, pomozi… On me oseni u znaku krsta svojom rukom i pomaza jelejem moja usta rekavši: – Po veri tvojoj neka ti bude, molitvama Svetog oca Nikolaja. Osetih kako me svest napušta. Kad sam došla k sebi, bila sam u svom stanu okružena prijateljima koji su začuđeno gledali mene. Sa mojih usana lako skliznuše reči kao i pre. Pogledah se u ogledalo i videh svoja usta na mestu. Vrisnuh od radosti i odoh u hram da zahvalim Bogu i njegovom ugodniku Svetom vladici Nikolaju."
Nemci su u to vreme, 1945. godine, počeli da se povlače iz Beča pod naletom sovjetskih trupa. Sa sobom su poveli srpskog patrijarha Gavrila i vladiku Nikolaja i stigli u Felden. Tu ih je posetio četnički vojvoda Momčilo Đujić i ubedio Nemce da njegovi ljudi postanu deo patrijarhove pratnje. Uskoro su stigli u Goricu, a Uskrs su proveli u Trstu. Služili su u crkvi Svetog Spiridona. Tamošnji Srbi su želeli da im prirede praznični ručak, ali Nemci to nisu dozvolili. Iz Trsta su došli u Đujićev štab, u mesto Sveti Petar, kako bi nastavili put u Švajcarsku. Te noći, 23. aprila, u saobraćajnoj nesreći je poginuo Dimitrije Ljotić, koji je pošao u susret patrijarhu i vladici. Posmrtno slovo održao je vladika Nikolaj. On je poznavao Ljotića kao velikog vernika i pravoslavca, ceneći njegov život i rad pre rata. Ali, kako je Nikolaj rat proveo u zatvoru, nije bio obavešten o Ljotićevoj saradnji sa Nemcima. Znalo se samo da je Ljotić bio protiv martovskih demonstracija 1941, smatrajući ih velikom nesrećom po Srbiju.
