Neki evolucionisti, pobornici teorije evolucije o nastanku života na Zemlji, u traganju za korenima verovanja i tumačeći potrebu ljudi da veruju u Boga, smatraju da je verovanje urođeno čoveku još otkad je postao iole razuman. Dakle, da je verovanje oduvek bilo prirodno za ljudski um.
Najnovija naučna istraživanja, posvećena evolucionom objašnjenju religioznih verovanja, ostavljaju po strani pitanje da li Bog postoji – jer se drže teze o podeli "resora" prema kojoj je to pitanje za filozofe i teologe, i potpuno se okrećući, za njih, suštinskom pitanju: Zbog čega se veruje u Boga?
"Uljudna konverzacija", kao kompromis nauke i religije, zahvaljujući kome su jedna drugu tolerisale i tokom prethodnih decenija poštovale prećutni dogovor o nemešanju jedna drugoj u tako razgraničene domene, počela je da se remeti krajem prošlog veka. A već u njegovoj poslednjoj deceniji počela je da se raspada, da bi s pojavom neoateista i zastupnika "inteligentnog dizajna" potpuno iščezla, kao da tog džentlmenskog sporazuma nikad nije ni bilo.
Iako su novi ateisti upadljivo lansirali svoju "veru" i postali vrlo prisutni u javnosti, njihov efekat na "publiku" nije bio naročito uočljiv. Naime, dejstvo religioznog verovanja i komforno osećanje vernika i dalje su bili privlačni i bivali su sve privlačniji, naročito ljudima koji su se približavali kraju života.
To gledište iznosi istaknuti antropolog Skot Atran u svojoj poslednjoj knjizi "U Boga verujemo: Evolucioni pejzaž religije".
Bog kao zagonetka
Atranove stavove opširno prenosi dugogodišnja saradnica časopisa "Njujork tajms magazin" Robin Maranc Henig. Ona Atranova tumačenja o razlozima religioznog verovanja upoređuje sa gledištima i tumačenjima drugih evolucionista i psihologa.
Atran je direktor Instituta za antroplološka istraživanja u sastavu francuskog Nacionalnog centra za naučna istraživanja sa sedištem u Parizu. Takođe predaje na Univerzitetu u Mičigenu i Džon Džej koledžu za kriminalno pravo u Njujorku. Njegov istraživački interes uključuje nauku o kogniciji, moći saznavanja, i evulucionu biologiju. Robin Maranc Henig ga je u januaru ove godine intervjuisala u Parizu.
Saradnica "Njujork tajms magazina" navodi da je za Skota Atrana Bog oduvek, od njegovih ranih godina, bio zagonetka. Kad mu je bilo 10 godina, na zidu spavaće sobe crnom i narandžastom bojom napisao je starmalu misao: "Bog postoji, a ako ga nema, u velikoj smo neprilici".
Od tada, već ćetiri decenije, 55-godišnji Atran se bori s mnogim pitanjima o religiji, pre svega sa onima zbog čega on sam više ne veruje u Boga, a zbog čega mnogi drugi ljudi, širom sveta, očigledno veruju.
Možemo to verovanje u Boga da nazovemo praznoverjem – kao što neki čine, ili – kao Atran – da ga prihvatimo kao "verovanje u nadu van svakog rezona". Bilo jedno ili drugo, pokazuje se da postoji veoma raširen, po svemu sudeći, nasleđeni ljudski nagon za verovanjem u transcendentalno, neobjašnjivo, nešto što nije od ovoga sveta i što je van domašaja nauke.
"Zbog čega ukrštamo prste za vreme velikih nesreća? Zna se da to rade čak i oni koji se smatraju tvrdim ateistima", rekao je Skot Atran za "Njujork tajms magazin".
Čega se plaše ako ne veruju
Ispričao je da ponekad, na predavanjima, pokazuje drvenu kutiju za koju tvrdi da je iz Afrike. "Ako imate negativna osećanja prema religiji" – uverava studente – "kutija će uništiti sve što u nju stavite."
Mnogi studenti izjavljuju da ne veruju u Boga, ali tokom demonstracije testa s kutijom ponašaju se kao da veruju u nešto. Kad im Atran kaže da u magičnu kutiju stave olovku, ateisti ne oklevaju, ali kad im predloži da stave svoju šaku, malo ko je spreman da to učini.
Zato se pitam, kaže Atran, čega se onda plaše ukoliko ne veruju u Boga?
Atran je eksperiment s magičnom kutijom demonstrirao prvi put 1980. godine, u vreme kad je na Kembridžu počeo da proučava prirodu religioznog verovanja. Doktorirao je na Univerzitetu Kolumbija, a tokom istraživanja, dok je pripremao disertaciju, dokaze je nalazio gde god bi pogledao – u arheološkim iskopinama u Izraelu, među Majama u Gvatemali i artifaktima u fiokama Američkog prirodnjačkog muzeja u Njujorku. Po ličnom opredeljenju, i kao naučnik, Atran je darvinista, što znači da pokušava da objasni način ljudskog ponašanja koje je našim dalekim precima pomoglo u preživljavanju i razmnožavanju.
Ali, nikako mu nije bilo jasno koji bi to evolucioni problemi mogli da budu rešeni uz pomoć religije.
Nekorisna religija
Izgledalo je da je religija, u stvari, samo iskoristila, i koristi, da ne kažemo zloupotrebljava – kaže Atran – fizičke i mentalne resurse čoveka, a da on od toga nije imao nikakve koristi za preživljavanje. To je jasno i verujućima jer se pokazuje da sve molbe Bogu – kad, na primer, seljaci preklinju da padne kiša ili kad uplašeni roditelji upiru pogled u nebo moleći spas svog tešlo obolelog deteta, pa sve do profanog priželjkivanja da baš naša loto kombinacija bude dobitna – uvek ostaju neuslišene.
Zbog čega je onda religija tako raširena i oduvek sveprisutna kad je, sa evolucione tačke gledišta, i prosto racionalno posmatrano potpuno nekorisna, bez ikakvog praktičnog dobra za ljudsku egzistenciju?
Demonstracija s magičnom kutijom pomogla je Atranu da karijeru zasnuje na proučavanju razloga koji su učinili da ljudi postanu religiozni. Danas je ta naučna orijentacija – istraživanje evolucionog objašnjenja raligioznog verovanja – može se reći, uzela maha i potpuno je odvojena od orijentacije koja se bavi se pitanjem da li Bog postoji. Ona je, gotovo isključivo, usmerena na pitanje zbog čega se veruje u Boga.
|
Opasan incident
Adaptacija duše ili neurološki lom
Indeks jeretika (2)
|
