Žito se u davna vremena mlelo najviše u vodenicama i suvarama koje su pokretali konji i volovi, ponegde i vetrenjačama. Vodenice su se nazivale potočarama i lađaricama, što je zavisilo od toga da li su se nalazile na potocima ili velikim rekama. Često se pominju u srednjovekovnim spomenicima na celom Balkanu. Onovremeni vladari su uz sela koja su poklanjali manastirima često darivali i vodenice.
x Gradile su se i zajedničke seoske vodenice u kojima se pravilo brašno prema naročito dogovorenom rasporedu. Na mestima gde su opstale i do kraja 20. veka, njihov oblik, građa, delovi sa starim nazivima, red i način upotrebe ostali su gotovo nepromenjeni.
x Ako je potočara bila svojina nekoliko domaćinstva, tada je bila "poredovnička" jer su tu mleli žito isključivo poredovnici, i svako je morao da poštuje svoj red u vodenici. Ako je vlasnik vodenice bio jedan domaćin, tada je ona radila na ujam – mlevenje se plaćalo dogovorenim delom žita. Zato su ove vodenice nazivali i ujmare. Za mlevenje 100 kilograma žita obično se uzimalo od 5 do 10 odsto žita, tj. ujma, a ujam se odmeravao pomoću merice za žito, znane kao šinik, koja hvata 10 oka (ili kilograma). Potočare su za 24 sata mogle da samelju do 200 kilograma žita.
x Lađarice su kao veće vodenice mogle za isto vreme da samlju i do 1.200 kilograma žita. Gradile su se na planinskim, brzim rekama ili velikim, prema kojima su dobijale i ime: drinka, moravka, savka, jadarka, a mesto uz obalu na kojima su stajale nazivalo se brod. One najprometnije, kakva je bila na Drini, nekada su bile postavljene na tri ukopane klade, tj. dugačka ukopana čamca, a kasnije su, po ugledu na savke oni zamenjeni tumbasima, velikim čamcima zvanim dereglije. Na većem od dva tumbasa postavljen je celokupan mehanizam mlina i mlinareva kućica. Mali tumbas je bio udaljen oko pet metara od velikog i služio je kao oslonac za osovinu vodenog kola koje je pomoću pera ili krila pokretalo vodenični mehanizam.
x Vetrenjače su se najviše gradile na vetrovitim ravnicama Vojvodine, gde su im prethodile suvače, mlinovi na suvom koje su pokretali obično konji. Sve do pojave parnih mlinova od kraja 19. veka oba tipa mlinova su se masovno koristili, a zajednički im je bio osnovni princip rada: žito se mlelo trenjem dva kamena kola između kojih se ubacivalo zrnevlje. Na isti način su radili i mali kućni mlinovi, žrvnjevi.
