Kada verujete u čuda, ona se dešavaju. Kada ste sigurni u uspeh, on ne može da izostane. Za sve je, naravno, potrebna sreća, ali ona prati hrabre.
I uporne! Mladen Tepavčević je i jedno i drugo. Bivši reprezentativac naše zemlje, učesnik Olimpijskih igara u Atini 2004, danas trener na Islandu, imao je neverovatan životni put, ali nijednog trenutka, ni kada se činilo da nema izlaza, nije skrenuo sa staze. Ona ga je odvela na Island, gde danas Mladen gradi trenersku karijeru u plivanju.
Dokaz ste da nikada nije kasno. Iako ste tek sa devet godina počeli da trenirate, uspeli ste da ostavite dubok trag u plivanju?
– Tada je vladalo takvo mišljenje. U vreme kada smo brat i ja počinjali, deca su trenirala već sa šest-sedam i završavala sa plivanjem sa 16-17 godina. Ujak je jednog dana došao i odveo ceo razred u školu PK Bosna, u Sarajevu. Od nas 40, koji smo prošli obuku, sedam-osam je nastavilo u velikom bazenu, ali je kasnije došlo do osipanja, da bi u takmičarskom plivanju ostalo nas troje – priseća se Mladen Tepavčević.
Brojne prepreke
Pored kasnog starta, imali ste i dugo odsustvo iz bazena.
– U mojoj plivačkoj karijeri je bilo dosta pauza. Pošto je počeo rat u Bosni, aprila 1992. smo se preselili u Čačak, gde smo nastavili srednju školu. Tu nije bilo bazena, zapravo, postojao je letnji, ali bez organizovanog plivanja. Tako smo, sticajem okolnosti, prekinuli sa treninzima. Odlaskom na studije u Beograd moj brat, Ranko, počeo je da pliva 1996, ali meni nije bilo baš do toga. Ipak, nekako su me ubedili tako da sam 1998. ponovo uskočio u bazen. Na početku je to bilo neozbiljno. Samo nekoliko puta nedeljno, međutim, kako sam počeo da plivam, bolje i bolje, tako se vratila i želja za ozbiljnijim treninzima i takmičenjima. Na sreću, u tom trenutku sam imao oko sebe sjajne ljude, pre svega brata Ranka i kuma Bojana, koji su mi pomogli da se vratim u i prođem kroz teške trenutke, kojih nije bilo malo (hladna voda, manjak takmičenja, NATO bombardovanje…).
Usledila je povreda i operacija, posle koje niko nije verovao da ćete da se vratite. Ponovo ste pobedili sebe.
– Povreda leđa je bila ozbiljna. Gotovo pet-šest meseci sam imao problem i da hodam i da sedim, konstantno sam koristio lekove protiv bolova, plašio se najgoreg. Brat mi je pomagao da se obučem, obujem čarape i patike. Kad je već bilo jasno da fizikalna terapija i ostale stvari ne pomažu, usledila je operacija i, na svu sreću, imao sam vrhunskog doktora i hirurga Basaru, koji je bio povezan sa vaterpolo savezom. On je sjajno odradio operaciju, tako da sam ubrzo krenuo sa oporavkom i bio u bazenu. Zato sada pričam da je dr Basara napravio bolju verziju mene “Mladen 1.2 model” koja je bila brža, uspešnija i upornija – smeje se Tepavčević.
Imali ste već 25 godina kada ste se našli na velikom takmičenju. Odmah posle tog EP, stigli su i prvi ozbiljni rezultati.
– Do 2001. me niko nije uzimao za ozbiljno, iako sam i sa povredom leđa godinu dana ranije bio blizu olimpijske norme. Čelnici tadašnjeg PSS su radije davali šansu mlađima, čak iako sam bio brži, ali od 2001. sam imao toliko bolje rezultate, da više nisu mogli da me ignorišu. Tako sam otišao na nekoliko većih nadmetanja (Univerzijada Peking 2001, EP u 25-metarskim bazenima…). U to vreme sam promenio trenera. Počeo sam da radim sa Nenadom Milošem, sa kojim sam i postigao sve uspehe i imao sjajan tim ljudi oko sebe, pun podrške i pozitivne energije. Zbog toga mi nisu teško padali treninzi od po šest-sedam sati dnevno.
Pripreme za OI u vojsci
To vas je odvelo na Olimpijske igre 2004. u Atini.
– Igre su san svakog sportiste i jedna ogromna stvar u karijeri. Prvi put sam se sa OI sreo u Sarajevu 1984. Moj otac je tada bio volonter i, kao iskusan vozač i takmičar (bavio se relijem i radio kao instruktor vožnje), dobio je zadatak da prevozi učesnike raznih ekipa na borilišta. Posle povrede leđa i propuštanja prilike 2000. konačno sam uspeo da se kvalifikujem za Atinu 2004. Te godine sam dobio i priznanje od Svetske plivačke federacije za plasman među 20 najbržih plivača na 50m prsno svih vremena i popravljao sam rekorde u malim i velikim bazenima u sve tri prsne discipline 50,100 i 200 preko 30-40 puta. Međutim, još jedna prepreka je bila na putu. Imao sam 28 godina i došao je red da idem na odsluženje vojnog roka!
I, kao svaki savestan građanin, otišli ste na odsluženje vojnog roka.
– Više nije bilo moguće odlagati vojsku, pa sam se u septembru 2003. javio u kasarni na Banjici. Prva dva meseca nisam mogao da treniram, tako da sam dosta izgubio. Dok su se moji protivnici spremali u bazenu i teretani, ja sam kopao rovove i čistio puške. Međutim, od novembra sam dobio dozvolu za trening, ali sam svako veče morao da budem u kasarni i ujutru na smotri. Pošto sam u decembru 2003. plivao na Svetskim Vojnim Igrama i osvojio zlato i bronzu za Vojsku Srbije i Crne Gore, omogućeno mi je odsustvo iz vojske i pripreme za OI.
Želje su konačno postale stvarnost, našli ste se u Atini.
– Otići na najveću svetsku smotru je sjajan osećaj. Biti deo jedne takve organizacije, videti sve najbolje sportiste planete na istom mestu i taj osećaj da si nešto uspeo da uradiš u sportu, stvarno je nešto posebno. Mislim da sam tada prvi put sebi rekao “OK Mladene, stvarno si dobar plivač”. Sve do tada sam mislio da to i nije neki uspeh, da je to slučajno, jer drugi nisu toliko brzi…
Trener na Islandu
Kako ste se našli na Islandu?
– Posle Atine 2004, moj trener je dobio ozbiljnu ponudu da ide na Island. Po dogovoru, ja bih dolazio na pripreme, a glavni deo treninga bih radio sam u Srbiji. Međutim, to nije bila najsjajnija varijanta, pošto je vrlo teško trenirati sam, a sa drugim trenerima, jednostavno, nisam imao taj osećaj rada i zadovoljstva kao sa njim. Posle drugih priprema 2005, ljudi iz kluba na Islandu su ponudili da mi nađu posao i obezbede radnu i boravišnu dozvolu, kako bih mogao da treniram kod njih. U to vreme je najlakše bilo dobiti dozvolu za rad preko građevinskih firmi, tako da sam početak na Islandu proveo na građevini i u bazenu. Nije bilo lako, međutim, imao sam cilj i nije mi teško padao ni posao, ni treninzi. Svako jutro bih započinjao treningom u 6.00, završavao u 21.00 sat, trenirajući grupu plivača. U međuvremenu sam radio (od 7.00 do 15.00) i imao treninge (16.00 – 18.45) u teretani i bazenu.
Po završetku plivačke karijere, postali ste i te kako uspešan trener. O tome svedoči podatak da ste donedavno bili i trener nacionalnog tima Islanda?
– Bio sam trener zajedno sa Arni Torej skoro dve godine i uspeli smo da odradimo dobar posao u restrukturiranju stvari, organizaciji svih selekcija i stvaranju sistema, koji je pre našeg dolaska malo bio zapostavljen. Međutim, prošlog leta je sadašnji selektor, inače sjajan trener, odlučio da se vrati na Island iz Danske gde je radio u poslednjih 10-12 godina. S obzirom na to da radim u klubu i da je rad u savezu bio dodatan i oduzimao mi je dosta vremena od svakodnevnog posla i porodice, odlučili smo da se povučemo. To je bila sjajna odluka za islandsko plivanje! Jer, Lejfi je odličan stručnjak i ima ogromno znanje i iskustvo. I dalje sam u bliskoj saradnji sa njim, radimo zajedno, s obzirom na to da je 50-60 odsto mlađih i oko 70-80 odsto starijih reprezentativaca iz mog kluba.
Da li je lakše biti trener ili takmičar?
– Mislim da je daleko lakše biti takmičar. Dok sam bio u toj poziciji, razmišljao sam samo o sebi, kako da budem što bolji i efikasniji. Trener ima ogromnu odgovornost i gomilu dece, koju treba da vodi što bolje može. Svaka trka mojih plivača, pogotovo na velikim nadmetanjima, je stresnija za mene, nego kada sam plivao. Gotovo uvek sam znao kako će trka da se završi i šta da radim da budem bolji. Međutim, kad se moji momci takmiče, ne mogu baš previše da utičem na njih i greške koje prave. Biti trener je kao da si drugi roditelj, neki od mojih plivača provedu pet-šest sati samnom u toku dana, daleko više nego što budu kod kuće, sa roditeljima. Zato je i moja odgovornost velika, pošto sam i trener i uzor i savetnik i neke stvari će pre mene da poslušaju, nego roditelje. Zbog toga je vrlo bitan dobar odnos sa roditeljima, koji se trudimo da održavamo – zaključuje Tepavčević.
Ne žalim zbog Pekinga
Zašto ste odustali od Olimpijskih igara u Pekingu?
– Među prvima sam, godinu dana ranije, na SP u Melburnu, obezbedio vizu za Igre. Napravili smo plan priprema i do juna 2008. je sve išlo kako treba. Tada je Čaba Silađi, i danas naš najbolji prsaš, otplivao 0.12 sekundi brže od mene. Imao sam mogućnost da odem na još nekoliko takmičenja i probam da plivam brže i on bi, verovatno, uradio isto. Tada smo trener i ja odlučili da odustanemo. Nikada mi cilj nije bio samo odlazak na OI, već ozbiljno takmičenje za ulazak u polufinale, ili finale. Sa nepotrebnim “trkanjem” između nas dvojice i ispucavanjem energije na kvalifikacije, ni jedan ni drugi ne bismo plivali dobro u Pekingu.
Zašto ste rešili da prepustite mesto Silađiju?
– Odlučio sam da se ne takmičim, već da pustim mladog Čabu, pred kojim je bila sjajna budućnost, da ode i pliva na prvim Igrama, “ispuca” sve greške koje sam pravio i da ode na sledeće OI, spreman za medalju. Nadam se da će uspeti u tome u Tokiju.
Suprug, otac, profesor…
Šta trenutno radite?
– Trener sam u klubu SH, u gradiću Hafnarfjorduru, 10-tak kilometara od Rejkjavika. Iako smo manji grad, sa 29.000 stanovnika, imamo tri-četiri bazena i odličan sistem rada, tako da smo daleko najbolji klub na Islandu. Radim sa prvim timom – najstarijim plivačima, ali i sa dve-tri grupe početnika. Naša filozofija je da sa najmlađim članovima moraju da rade najbolji treneri, kako bi od napravili dobre temelje u tehnici za budući napredak. Osim toga, radim plivački deo treninga za lokalni triatlon tim, nekoliko kurseva za obuku plivanja za starije (usavršavanje tehnike), vodim vaterpolo klub i držim jednom nedeljno plivanje u školi, kao deo nastave. Ovde je plivanje obavezan predmet u osnovnoj školi i svi đaci, od 1. do 10. razreda, idu najmanje jednom sedmično.
Imate baš gust raspored…
– Pored toga, trudim se da budem najbolji suprug mojoj Ani i najbolji tata trojici sinova – Andreju, Viktoru i Nikoli. Večernji treninzi mi baš ne dopuštaju da budem sa njima onoliko koliko bih hteo, ali se trudim da ostalo vreme provedemo zajedno, što kvalitetnije – ističe Mladen.
Sport amaterski
Sport na Islandu nije profesionalan?
– Generalno, nije. Fudbaleri još i imaju plate zahvaljujući sponzorima, ali većina sportista radi. Država ulaže u infrastrukturu, u objekte, u organizaciju treninga i takmičenja i u edukaciju trenera. Svaki grad, odnosno opština, daje određenu svotu novca za bavljenje sportom, tako da sva deca koja žele da treniraju, imaju finansijsku pomoć od šeste do 18. godine, pa plaćanje članarina roditeljima ne pada teško. Dalekih ’80. su na Islandu imali problema sa alkoholom i drogom među mladima, pa su uložili sredstva u sportske objekte i rezultati su neverovatni.
Upoznao vlastite vrednosti
Šta je vaš najveći utisak sa Igara?
– Upoznao sam vlastite vrednosti. Naravno, ceo događaj je vrlo stresan, pogotovo za takmičare koji učestvuju prvi put. Uvek su tu različita razmišljanja, očekivanja koja stavljaju veliki teret sportistima na leđa. Takmičenje je bilo OK, nisam plivao najbolje vreme, ali sam mnogo naučio o sebi, što mi je pomoglo u daljoj karijeri i, naravno, kasnije u životu.
Plivanje u Srbiji na dobrom putu
Gde je trenutno srpsko plivanje?
– Mislim da je na vrlo dobroj poziciji. Postoji ogroman broj kvalitetnih plivača i u mlađim i u starijim kategorijama. Veliki broj kandidata je i na studijama u inostranstvu, što garantuje da će ostati u plivanju bar još dve do četiri godine, dok ne završe studije. U svakoj zemlji je problem kako zadržati seniore u sportu koji nije profitabilan i od koga ima više troškova, nego dobiti. Mislim da, za sada, u Srbiji to dobro rade. Naravno, to nebi bilo moguće bez kvalitetnih trenera i njima svaka čast na borbi i istrajnosti.
Rekordi služe da budu oboreni
Da li ste i dalje vlasnik nekog državnog rekorda u Srbiji?
– Na moju radost, svi rekordi su mi oboreni. To znači da srpsko plivanje napreduje. Bilo bi glupo da (makar prsno) stane sa mojim uspesima pre 15 i više godina… Dolaze mladi i plivanje treba da ide dalje. Rekordi služe za to da budu oboreni. U kontaktu sam sa nekim našim trenerima i plivačima i uvek mi je drago kada me pitaju za savet, kada mogu da im pomognem, na neki način – naglašava Mladen.
