Jedan od najpoznatijih i najpopularnijih urbanih beogradskih mitova jeste onaj koji nam daje “pravi” odgovor na pitanje zbog čega je čuveni britanski državnik Vinston Čerčil “mrzeo” nas Srbe.
Zanimljivo je da je dugogodišnji britanski premijer Čerčil predmet više naših savremenih urbanih i pseudoistorijskih mitova – da je bio vanbračni sin srpskog kneza i potonjeg kranja Milana Prvog (1868-1889), da je 1910. godine dobio batine usred Beograda, i to ništa manje nego od Vojislava Tankosića; da je doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito bio njegov vanbračni sin, da je po opšteprihvaćenom verovanju bio jedan od glavnih inspiratora dvadesetsedmomartovskog državnog udara 1941. godine, ili da je, tokom Drugog svetskog rata, “izdao” generala Dragoljuba Mihailovića… A sve zbog toga što je “mrzeo” Srbe.
Poreklo mitova
Postavlja se pitanje da li je Čerčil zaista mrzeo Srbe i koji bi uzrok te i takve njegove mržnje mogao da bude? Naravno, ukoliko je sve to istorijska istina, a pouzdano znamo da nije. I dok za neke od savremenih mitova kojima smo demonstrirali našu neobičnu fascinaciju Čerčilom znamo i njihove tvorce, autori drugih su i dalje nepoznati. Mit o tome da je predsednik Tito bio vanbračni Čerčilov sin lansirao je u orbitu srpske mitomanije niko drugi do arhimandrit Tadej, iz manastira Vitovnica. Urbanu legendu po kojoj je Vojislav Tankosić, 1910, u prestoničkoj kafani “Grčka kraljica”, izmlatio mlađanog Čerčila zabeležio je istaknuti arhitekta Aleksandar Deroko, u veoma čitanoj knjizi pod naslovom “Mangupluci oko Kalemegdana”, koja je objavljena 1987.
Da bismo utvrdili razloge zbog kojih je Vinston Čerčil, navodno, mrzeo Srbe trebalo bi da se osvrnemo, pre svega, na ovo Tankosićevo batinjanje .
Da li je Čerčil ikada boravio u Beogradu i Srbiji? Odgovor je prilično jednostavan i nedvosmislen, a glasi: Ne! Nikada.
Ono što sigurno jeste zanimnjivo odnosilo bi se na utvrđivanje motiva za ovu izmišnjotinu. No, da se najpre podsetimo tog simpatičnog mita.
Navodno, Vinston Čerčil je, početkom XX stoleća, u nekim engleskim novinama napisao nešto što je prenela srpska štampa, a što je veoma razljutilo poručnika Tankosića, istaknutog člana Crne ruke i komitskog vojvodu. On se tada zakleo da će “tom Vinstonu pokazati njegovog boga, samo ako se ikad sretnu”.
Kad je čuo da Čerčil spokojno obeduje u beogradskoj kafani “Grčka kraljica”, koja se nalazila usred Knez Mihailove ulice, “Tankosić je kao bez duše dotrčao do kafane i ispsovao i išamarao nadobudnog Engleza, tako da ga je morala žandarmerija otpratiti do voza. Incident je, nakon zvaničnih izvinjenja, izglađen, a kasnije, zbog karijere koju je napravio Čerčil, o tome se nije smelo ni govoriti”, pisao je Deroko. Pobornici ove teorije veruju da je Čerčil od tada zamrzeo Srbe i da je ovaj događaj presudno uticao na politiku koju je potonji britanski premijer vodio u odnosu na Srbiju, a kasnije i na Jugoslaviju.
Morem do Istanbula
Istorijska činjenica je da je Čerčil, tokom te 1910. godine, samo jednom napustio teritoriju svoje domovine, i to kada je putovao za Istanbul, u zvaničnu posetu vlastima Osmanskog carstva, budući da je tada obavljao visoku i odgovornu dužnost ministra unutrašnjih poslova u Vladi Ujedinjenog Kraljevstva. Britanska delegacija je putovala brodom, i to isključivo morskim putem. Dakle, iako Beograd nikako nije mogao biti usputna stanica tokom Čerčilovog putovanja na relaciji London-Istanbul-London, ovaj savremeni mit nam kazuje kako je, navodno, britanska državna delegacija predvođena Čerčilom putovala nadaleko čuvenim Orijent ekspresom.
Do sudbonosnog događaja koji se zapravo nikada nije ni odigrao, po tom mitu, došlo je tokom povratka britanske delegacije u London, i to kad je napravljena kraća pauza u Beogradu. Ta pauza trajala je dovoljno duga da britanski ministar unutrašnjih poslova, bez pratnje i obezbeđenja, napusti železničku kompoziciju, uputi se u laganu šetnju, poželi da se osveži i da nešto prezalogaji u kafani “Grčka kraljica”, gde su ga prepoznali Beograđani, koji ni časa nisu časili da obaveste Tankosića da je “mrski Vinston” usred Begrada u “Grčkoj kraljici”. Tankosić je, navodno, svojski izmlatio Čerčila na očigled i odobravanje prisutnih.
Da li iko može zamisliti situaciju da ministar unutrašnjih poslova jedne od najvećih svetskih sila inkognito, bez znanja srpskih vlasti, boravi u Beogradu, odnosno da li se može poverovati u to da bi bilo ko došao u priliku da na javnom mestu pretuče člana Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, a da nakon toga ne usledi javna i oštra reakcija vlasti u Londonu?
Ipak, bez obzira na to što se radi o potpunoj izmišljotini koja nema ama baš nikakvih dodirnih tačaka sa istorijskom istinom, taj mit po kome je Tankosić usred jedne beogradske kafane izmlatio nikog drugog do budućeg britanskog premijera i jednog od najznačajnijih državnika prethodnog stoleća nastavio je da živi i da se prepričava.
Ne preostaje ništa drugo nego da svako od nas ponaosob odgovori na pitanje da li je konačno došlo vreme da tu urbanu izmišljotinu, jednom zasvagda, prepustimo prošlosti ili ćemo i danje uporno i tvrdoglavo nastaviti da se samoobmanjujemo nekakvim teorijama zavere i pseudoistorijskim urbanim legendama? Mi istoričari nemamo nikakvu dilemu.
Iracionalna opčinjenost
Pokušaćemo i da odgonetnemo moguće razloge ovog mita, njegovog nastanka i neočekivano dugog trajanja.
U našoj kolektivnoj memoriji postoji čak nekoliko različitih savremenih mitova u čijem se središtu nalazi upravo Vinston Čerčil, pa jedino što nam preostaje jeste da pretpostavimo da mogući izvor tolike posve iracionalne i istorijski potpuno neutemenjene opčinjenosti Srba znamenitim britanskim državnikom možda leži u činjenici da su srpsko-jugoslovensko-britanski odnosi, u prethodnih dvestotinak godina, značajno oscilirali u rasponu od (iznuđeng) savezništva u oba svetska rata, pa sve do otvorenog ratnog sukoba koji je kulminirao agresijom članica NATO na SR Jugoslaviju, tokom proleća 1999, a u kojoj je, nažalost, Ujedinjeno Kraljevstvo igralo jednu od presudnih uloga.
U legendu na velika vrata
Zadovoljivši tako pravdu zbog neprimerenog sadržaja novinskog članka o Srbima koji je Čerčil, navodno objavio par godina pre toga, poručnik Vojislav Tankosić je na velika vrata ušao u legendu i postao deo jednog savremenog mita koji je ništa drugo do potpuna izmišljotina.
