Već narednog 4. maja, 2020, navršiće se 40-godišnjica smrti vrhovnog komandanta Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije, kao i doživotnog predsednika SFR Jugoslavije Josipa Broza Tita.
Gotovo isto toliko vremena u javnosti nesmanjenim intenzitetom opstojavaju brojne dileme, dijametralno različite istorijske ocene, ali i beskrajno maštovite i često sasvim besmislene teorije zavere u vezi sa identitetom, datumom i uzrocima smrti, mestom, načinom, pa čak i brojem sahrana “najvoljenijeg sina naših naroda i narodnosti”…
Javnost, međutim, već decenijama ponajviše intrigira neobičan i krajnje neočekivan izostanak ideološkog obeležja na grobnom mestu predsednika Josipa Broza Tita. Tako dolazimo i do, za mnoge, veoma zanimljive i misteriozne Kuće cveća koja se nalazi u kompleksu reprezentativnog i po mnogo čemu izuzetnog prestoničkog Muzeja Jugoslavije.
Filmski zapis
Kuća cveća je sagrađena 1975. po projektu arhitekte Stjepana Kralja. Dok je predsednik Republike Josip Broz Tito bio živ, taj objekat je služio kao zimska bašta, sa pomoćnom predsedničkom kancelarijom. Drug Tito je tu provodio znatan deo vremena dok je boravio u Beogradu posle rastave, ali ne i zvaničnog razvoda, od svoje dugogodišnje supruge Jovanke (Budisavljević) Broz, a posebno od 1977. do smrti.
Predsednik Tito je, po sopstvenoj želji, upravo tu i sahranjen, 8. maja 1980, dok je objekat Kuće cveća od 1982. godine otvoren i za posetioce.
U središtu samog zdanja nalazi se sarkofag impozantnih dimenzija, izrađen od belog venčačkog mermera, težak čak devet tona, ispod koga se nalaze posmrtni ostaci Josipa Broza Tita. Na sarkofagu se, mimo svih očekivanja, nalazi samo krajnje jednostavan i koncizan natpis koji glasi:
“Josip Broz Tito1892-1980.”
I tu, u očima teoretičara zavere, počinje pravi pravcati zaplet. Josip Broz Tito je tokom decenija temeljno izgrađivao kult sopstvene ličnosti. Zamenivši, 1945. monarhiju republikom, Jugosloveni se, izgleda, u poratnom razdoblju nisu uspeli ili nisu želeli odreći i fenomena “vladara”, ovoga puta bez prestola. Ali, vratimo se izostanku upravo tog “misterioznog”, očekivanog i podrazumevanog ideološkog obeležja na predsednikovom sarkofagu – petokrake! Kako se, uopšte, moglo desiti da na grobu tog “arhidiktatora, ortodoksnog komuniste i srbomrsca” nema zvezde?! Nema, dakle, ideološkog obeležja pod kojim je on ostvario jednu od najznačajnijih i svakako najkontroverznijih državničkih karijera tokom druge polovine prethodnog veka.
Potrebno je da se podsetimo da je, još 1960. tokom boravka u SAD, prisustvujući zasedanju Generalne skupštine UN, Tito izrazio želju da poseti Eleonoru, udovicu predsednika Franklina D. Ruzvelta. Hteo je da u vrtu njihove porodične kuće, u kome je sahranjen američki šef države iz perioda Drugog svetskog rata, oda počast. O toj poseti, osim zvaničnih pisanih izveštaja članova jugoslovenske delegacije i brojnih medijskih izveštaja, na posebno zanimljiv i dragocen način svedoči i izuzetan žurnal u produkciji “Filmskih novosti”. Predsednik Ruzvelt sahranjen je u monumentalnom pravougaonom sarkofagu, izrađenom od belog mermera, a nalazi se u samom središtu cvetne bašte njegovog nekadašnjeg porodičnog doma. Na sarkofagu ne postoje nikakva ideološka ili državna obeležja.
Dve sahrane
Predsednik Tito je tada izrazio neskrivenu zadivljenost jednostavnošću grobnog mesta jednog od najznačajnijih svetskih državnika prethodnog veka. U narednim godinama, u više navrata, govorio je kako bi i on voleo da počiva u središtu svoje cvetne bašte, i to u sarkofagu izrađenom od belog mermera, na kome bi se nalazio samo koncizan natpis koji bi sadržavao isključivo njegovo ime, prezime i nadimak, kao i godine rođenja i smrti.
Tako je i urađeno.
Cvetna bašta predsednika Ruzvelta simbolički je bila “iskopirana” u Beogradu, kroz objekat pod nazivom Kuća cveća. Kuriozitet je da je “najveći sin naših naroda i narodnosti” zaista bio sahranjen dva puta, i to tokom jednog te istog dana.
Kada je 4. maja 1980. spiker RTV Beograd Miodrag Zdravković kroz suze objavio da je drug Tito umro, počela je bitka inženjera Dragomira Gavrilovića sa vremenom. Za samo 72 sata bilo je nužno da se u Kući cveća izbetonira površina od 200 kvadrata, u čijem bi sklopu bila grobnica, prostor za mimohod i tribine za nekoliko stotina visokih zvanica iz čitavog sveta. Sve je bilo završeno na vreme – u rano jutro, 8. maja 1980. Bila je spremna i monumentalna nadgrobna ploča, specijalno za tu priliku izrađena od aranđelovačkog venčaca, teška čitavih devet tona.
Kako je inženjer Gavrilović kasnije svedočio, “bilo je jasno da se ona (mermerna ploča teška devet tona) samo pomoću dizalice može postaviti na grob, a tako dugotrajan i neizvestan čin ne bi bio baš efektan pred svetskim kamerama. Odlučili smo da umesto prave nadgrobne ploče stavimo masku, takođe mermernu, ali znatno lakšu”.
Kada su se kamere ugasile, a državnici napustili kompleks, tačno u 16.30 započeo je i poslednji čin predsedničke sahrane. Sanduk sa posmrtnim ostacima predsednika Tita, koji je tri dana pre toga zakovan stigao iz Ljubljane u Beograd, izvađen je iz grobnice, obložen bakarnom maskom i ponovo spušten na dno. Da bi predsednik Tito počivao što mirnije preko sanduka je stavljena betonska ploča, pa je tek tada preko nje postavljena mermerna, teška devet tona…
Strah inženjera Gavrilovića
I dok je, zahvaljujući televizijskom prenosu, čitav svet netremice pratio sahranu predsednika Tita, inženjer Gavrilović je strahovao da se nešto ne otme kontroli. “Pitao sam se šta ako sveže zalepljene pločice (od kojih je bila sačinjena mermerna maska koja je trebalo da simulira predsednički sarkofag – prim. aut.) počnu da otpadaju?”
Počasna straža
Tek u kasnim večernjim satima tog 8. maja 1980, u prisustvu svega nekolicine ljudi, okončana je sahrana predsednika Tita.
Veoma brzo je unutar Kuće cveća postavljena i počasna straža Garde Jugoslovenske narodne armije, koja je tokom nekoliko narednih godina danonoćno čuvala večni mir nekadašnjeg predsednika SFR Jugoslavije.
