Gde je zaista sahranjen despot Stefan Visoki? U prethodnim godinama došli smo u sasvim neobičnu i naizgled zbunjujuću situaciju koja se ogleda u tome što, navodno postoje čak dva trupla despota Stefana Visokog od kojih se jedno čuva u manastiru Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana u Koporinu, kraj Velike Plane, a drugo u despotovoj grobnoj zadužbini – manastiru posvećenom Svetoj Trojici, poznatom pod nazivom Manasija (Resava), u neposrednoj blizini Despotovca.
Knez i potonji despot srpski Stefan Visoki (Lazarević) bio je stariji sin i neposredni naslednik kneginje Milice i kneza Lazara (Hrebeljanovića). Neposredno posle bitke kod Angore, u kojoj je, 1402. učestvovao kao vazal osmanskog sultana i ubice svoga oca Bajazita Prvog Munjevitog (1389-1402), knez Stefan je od vizantijskog cara dobio izuzetno visoku titulu despota. Ubrzo se oženio Jelenom, kćerkom Frančeska Drugog Gatiluzija, gospodara ostrva Lezbos.
Analize u Londonu
Despot Stefan Visoki iznenada je, i to od posledica srčanog ili moždanog udara, preminuo u toku lova 19. jula (1. avgusta) 1427. kod mesta Crkvine, u zaseoku sela Markovac, koje se nalazi na području današnje opštine Mladenovac. Ubrzo je i sahranjen, ali su tačan datum i potpuno pozdana lokacija gde je izvršen pogreb vekovima ostali nepoznati.
Pojedini relevantni istorijski izvori, a pre svih despotova biografija koju je napisao njegov blizak saradnik Konstantin Filozof, ukazuju na to da je Stefan Visoki bio sahranjen u manastiru Manasija (Resava), kod Despotovca.
U to se verovalo sve do 1977, koja se spletom neobičnih istorijskih okolnosti podudarila sa jubilarnom petstogodišnjicom rođenja kneza i despota Stefana Visokog. Tada je ispod poda katalikona (glavne crkve) manastira posvećenog Svetom prvomoučeniku i arhiđakonu Stefanu, u Koporinu, otkrivena grobnica sa delimično sačuvanim posmrtnim ostacima odrasle osobe muškog pola, i to u skeletnom obliku.
Nakon što su arheolozi izvršili inicijalnu obradu pojavila se ideja da bi oni, možda, mogli da pripadaju despotu Stefanu Visokom! Srpske Crkva je 1989, u kojoj se navršilo šest vekova od boja na Kosovu i pogibije kneza Lazara, zvanično prihvatila da se despotovo grobno mesto i mošti nalaze u Koporinu. Svečani obred, tim povodom, predvodio je tadašnji episkop raško-prizrenski i potonji patrijarh srpski Pavle I.
Ispitivanja pronađenih posmrtnih ostataka potrajala su punih šest godina, a rad stručne ekipe je koordinirao antropolog dr Srboljub Živanović. Čitaj taj postupak obavljen je u razdoblju između 5. i 11. juna 1983. i to pred kamerama ondašnje Televizije Beograd.
Nakon toga, u Londonu su obavljene i dodatne laboratorijske analize koje su dale gotovo identične rezultate. Skeletni ostaci su pripadali muškoj osobi koja je u momentu smrti imala oko 50 godina. Na osnovu rekonstrukcije dužine desne butne kosti pokojnika procenjeno je da je muškarac bio visok oko 174 cm što je u srednjem veku bila natprosečna visina.
Na desnoj ramenoj kosti nađeni su tragovi povrede sečivom (mačem, sabljom ili sekirom). S obzirom na to da je despot Stefan Visoki umro u svojoj 50. godini, da je bio natprosečno visok (otud i ono “Visoki”) i da je ostalo zapisano da je u jednoj od mnogobrojnih bitaka ozbiljno posečen sabljom po desnom ramenu, dr Živanović i članovi njegovog tima zaključili su da taj skelet pripada despotu Stefanu Visokom.
Novo otkriće
Ponovimo još jednom da je Srpska pravoslavna crkva, svega nekoliko godina kasnije, i zvanično priznala te posmrtne ostatke za mošti Svetog despota Stefana Visokog, koji je, petstotinak godina nakon svoje smrti, proglašen za svetitelja.
I taman kada su se mnogi obradovali zbog ovog otkrića, došlo je do novog nesumnjivo značajnog otkrića i sada već tipičnog srpskog zamešateljstva. Arheološkim iskopavanjima u manastiru Manasija (Resava), obavljenom tokom 2006. u crkvi posvećenoj Svetoj Trojici, otkrivena je grobnica sa prilično očuvanim skeletnim ostacima osobe muškog pola.
Nakon toga je arheolog Marin Brmbolić izašao sa posve logičnom pretpostavkom da su u pitanju posmrtni ostaci despota Stefana Visokog. Uspeo je da se izbori da se na Institutu za sudsku medicinu u Beogradu uradi uporedna DNK analiza skeleta pronađenog u Manasiji sa posmrtnim ostacima kneza Lazara.
Rezultati su pokazali nesumnjivo i neposredno krvno srodstvo u prvom stepenu, sa tačnošću od fascinantnih 99,94 odsto. Nametnuo se potpuno logičan zaključak da je reč o ocu i sinu – knezu Lazaru i despotu Stefanu Visokom.
No, ne lezi vraže!
Poznato je da je knez Lazar imao dvojicu sinova – despota Stefana Visokog i njegovog mlađeg brata Vuka, koji je postradao kada su mu Turci, 1410. odsekli glavu. Posmrtni ostaci u Manasiji (Resavi), pripadaju osobi starosti od oko 50 godina. Istovremeno ukazuju na to da je pokojnik najverovatnije preminuo usled posledica embolije.
Takođe, taj sin kneza Lazara bio je, za standarde srednjeg veka, natprosečne visine (oko 178 cm). Skeletni ostaci iz Manasije (Resave) pokazuju tragove ranjavanja u predelu desne ruke i ramena.
Ukoliko bi se nakon DNK analize ipak pokazalo kako u Koporinu ne počiva despot Stefan Visoki, po mnogo čemu jedinstveni srpski vladar, državnik, ratnik, zakonodavac, mislilac i pesnik, autor predivne pesme pod naslovom “Slovo ljubve”, ne bi trebalo imati nikakve sumnje u to da se u tom manastiru nalaze mošti nekog čudesnog i divnog svetitelja.
No, bez obzira na to gde se uistinu nalaze mošti Svetog despota Stefana Visokog, iza njega su nam, pored mnogo toga drugog dragocenog, ostali i stihovi predivne pesme o ljubavi koja, nenarušena prohujalom vekovima, pođednakom lepotom i snagom doseže i do nas danas.
Red Zmaja
Despot Stefan Visoki je 1403. proglasio Beograd svojim glavnim gradom. Kada je ugarski kralj Žigmund Luksemburški (1387-1437) obnovio Red Zmaja (1408), despot Stefan Visoki je, odmah posle kralja Žigmunda, bio prvi među osnivačima. Kako nije imao dece, despot Stefan Visoki je na saboru 1426. u Srebrenici proglasio sestrića Đurađa (Brankovića) za svog naslednika.
Zapis Konstantina Filozofa
Konstantin Filozof o podizanju Manasije zapisuje da despot “načini tu sebi grobnicu, gde uskoro bi i položen”, dok o prenosu despotovog tela piše da “zbog brzine vremena, brzo ga spremivši položiše ga u crkvi u Resavi”, i “nošahu ga ka grobnici koju sam sazda u Resavi da bi ga položili na mestu gde je zapovedio”, a to mesto je “s desne strane ulaska u hram”.
