Naučnici još uvek raspravljaju o tome kako su izgledali strašni vukovi. Kreatori serije “Igra prestola” ponudili su svoje viđenje ovih drevnih zveri i strašne vukove prikazali kao odane (iako divlje) kućne ljubimce. Međutim, oni, naravno nisu odgovorili na naučna pitanja.
Verni svom imenu – strašni vukovi (Canis dirus) – bili su najveći i najmasovniji te vrste. Imali su oko 70 kilograma, što je više od težine današnjih sivih vukova. Strašni vukovi naseljavali su Ameriku i lovili, danas izumrle, predstavnike megafaune npr. konje ledenog doba ili džinovske lenjivce.
Ali mnogo toga o njima i dalje je nepoznato. Odakle su došli? Кoliko su slični današnjim sivim vukovima? I zašto su izumrli pre oko 13 hiljada godina, nakon što du preživeli stotine milenijuma pre toga?
U prvoj studiji ove vrste naučnici analizirali nekoliko kompletnih genoma ovih zveri.
Naučnici su očekivali da će im DNK analiza pokazati da sivi i strašni vukovi imaju dosta zajedničkog, ali umesto toga, rezultati su ih pomalo iznenadili. Umesto da Canis dirus deli većinu genetskih sličnosti sa običnim vukom (Canis lupus), naučnici su dokazali da DNK dve vrste ima vrlo malo sličnosti. Možda je to zbog činjenice da su ove dve vrste živele na veoma velikoj udaljenosti jedna od druge. Ali to su samo nagađanja.
“Strašni vukovi bili su vrlo slični po izgledu sivim vukovima, ali genetičari tvrde da nisu ni u kakvom bliskom srodstvu”, objašnjava Angela Peri, arheolog sa Univerziteta u Durhamu.
Loza strašnih vukova (Canis dirus) odvojila se od loze običnih, ili sivih vukova, pre oko 5,5 miliona godina. Ove informacije samo zbunjuju naučnike i ostavljaju sve više pitanja: kako je izgledala evolucija strašnog vuka i koji je razlog njegovog izumiranja?
“Pokušavamo da pronađemo odgovore na mnoga pitanja. Da li je izumiranje strašnih vukova povezano sa klimatskim promenama u životnoj sredini ili su ovu vrstu istrebili ljudi? Takođe postoji teorija da su strašni vukovi možda izumrli zbog bolesti ili neprijateljstva sa drugim psećim porodicama”, dodaje Peri.
Strašni vukovi, koji pripadaju rodu Aenocyon, poznati su po impresivnoj veličini, zbog čega ih prate mnogi mitovi. Ovi predatori su imali moćnu vilicu, pa su lako mogli da izgrizu čak i velike kosti svog plena. Lovili su uglavnom velike biljojede. Nažalost, nijedna od ovih životinja nije uspela da se prilagodi promenljivom svetu kada se pleistocen završio.
Arheolog Angela Peri, mnogo pre početka ove studije, pokušavala je da pronađe neke tragove i razume kako su izgledali strašni vukovi i kako su evoluirali. “Oduvek sam se pitala – da li je još uvek bilo strašnih vukova na teritoriji Amerike kad je tamo zakoračila noga čoveka? Da li su bili živi? A ako je odgovor da, u kakvoj su vezi bili?”, kaže se Peri.
Pre nekoliko godina, Peri i njene kolege započele su istraživanja. Posle nekog vremena pronašli su mesto gde je sačuvan dovoljan broj fosila strašnog vuka – Rančo le Brea, poznata i kao “zamka predatora” u Los Anđelesu.
Prethodni pokušaji izvlačenja kritične DNK iz strašnih vukova, sabljozubih mačaka i drugih životinja u La Brea nisu uspeli. Vruće i surovo okruženje, užareno i iscrpljujuće sunce dosta oštećuju genetski materijal, jednostavno (i grubo govoreći) sagoreva ga.
Ali naučnici su jedan uzorak iz Rančo La Brea ipak uspeli da obrade na pravi način i pažljivo prouče. U DNK uzorku strašnog vuka pronašli su protein kolagena, koji je tokom studije mogao da se uporedi sa uzorcima sivih afričkih vukova, domaćih pasa i kojota.
Šta je bio njihov zaključak? Uzorak DNК strašnog vuka se ne podudara ni sa jednim drugim uzorkom DNK pasa. Takođe, nije imao ni toliko sličnosti sa DNK običnog vuka, koji se prethodno smatrao najbližim rođakom strašnog vuka.
Lov na DNK
Loren Franc, istraživač sa Univerziteta Kvin Meri u Londonu i Univerziteta Okford, komentarisao je situaciju na sledeći način: “Samo protein kolagena u uzorcima DNК je poput kapi vode u moru. Tim je trebao pronaći mnogo više materijala kako bi tačno istražio vezu između strašnih vukova i današnjih vukova. Stoga je zaključak naučnika bio, možda, prilično brzoplet”.
Da bi došla do istine, Peri je 2016. godine krenula na arheološko putovanje Amerikom. Krenula je na dugo putovanje autobusima, avionima i iznajmljenim automobilima kako bi pronašla fosile strašnih vukova na teritoriji na kojoj su mogli da žive. Glavni zadatak je bio pronaći dovoljno DNK za sprovođenje kompletne genetske analize.
“Naravno, bilo je nekih poteškoća. Pokušajte na carini da objasnite zašto imate punu vreću krhotina oštrih zuba, kostiju i čudne alate, poput bušilice ili malih noževa”, smeje se Peri. Ali, savladavši sve prepreke, naučnici su ipak uspeli da pronađu fragmente DNK strašnih vukova.
“Zbog činjenice da su strašni vukovi anatomski slični sivim vukovima, mnogi arheolozi nisu imali pojma da su pronašli kosti i uzorke svoje glavne mete. Mnogi misle: “Vuk je vuk, i u Africi”. Ali to uopšte nije tačno”, objašnjava Peri. “Potrošila sam previše vremena da detaljno proučim razliku, tako da mi je sada, naravno, lakše”.
Posle takve trke za uzorkom DNK strašnog vuka, Peri i njene kolege uspeli su da stvore genetski profil za pet strašnih vukova koji su nekada lutali državama Ohajo, Ajdaho, Tenesi i Vajoming.
Najstariji uzorak DNK bio je star oko 50 hiljada godina, a najmlađi oko 12 hiljada godina. Na osnovu ovoga, naučnici su sugerisali da su se strašni vukovi mogli ukrštati sa predstavnicima iz porodice pasa kao što su sivi i crveni vukovi, kojoti, sive lisice… Istraživači takođe veruju da su se strašni vukovi možda više puta susretali sa drevnim ljudima. Ali to su sve samo nagađanja.
Naučnici su pokušali da pronađu sličnost genetiskih podataka između strašnih vukova i kojota, sivih, etiopskih crvenih vukova, sive lisice i afričkog psa. Nizom genetskih analiza porodičnog stabla naučnici su otkrili da je sličnost strašnog vuka sa sivim vukom zanemarljiva, ali sličnost sa afričkim prugastim šakalima ispostavila se mnogo veća nego što su naučnici očekivali.
Ali studija nije dala odgovore na mnoga pitanja. Naučnici nisu uspeli da identifikuju razlog zašto su se strašni vukovi odvojili od loze sivih vukova pre 5,5 miliona godina. Takođe ostaje misterija kako strašni i obični vukovi mogu imati tako mali procenat sličnosti genetskog materijala ako su anatomski i spolja vrlo slični. Generalno, što dublje naučnici kopaju, to više misterija pronalaze.
