Može da se kaže da su misterije i smrti pod nerazjašnjenim okolnostima sinonim za srednji vek. Jedna takva priča je i ona o nestanku mladih engleskih prinčeva.
Tokom čuvenih Ratova ruža, isprekidnog građanskog rata koji se vodio od 1455. i 1485. godine, na tronu Engleske smenjivali su se vladari dinstija Jork i Lankaster.
Međutim, ni unutar tih porodica ruže nisu cvetale.
Prvi vladar iz dinastije Jork koji je stupio na engleski tron, 1461. godine, bio je Edvard IV. Edvarova vladavina bila je nestalna, baš kao i njegovo zdravlje. Umro je 9. aprila 1483. godine, kada je imao četrdeset, a za njim je ostalo petoro zakonske, preživele dece, od kojih dva sina: Edvard V, u to vreme dvanaestogodišnjak, koji je bio legitimni naslednik trona; i nešto mlađi Ričard, grof od Šruzberija.
Briga o dečacima, dodeljena je Ričardu, rođenom bratu Edvarda IV, i stricu dečaka. Za dečake se ta odluka ispostavila kobnom. Mada, s obzirom na broj zavera i spletki koje su se kovale protiv kralja, gotovo svaka odluka o staratelju mogla je opet da se završi tragično.
Krunisanje mladog Edvarda V već je bilo zakazano za 22. jun 1483. godine, a dečak je tim povodom u Londonsku Kulu stigao iz zamka Ladlou, gde je bio na školovanju. Ubrzo mu se pridružio i mlađi brat.
Ričard je imao malo vremena da se domogne prestola i nije gubio vreme. Pred Parlamentom je pokrenuo postupak kojim je želeo da dokaže da njegov nećak nema legitimitet da nasledi englesku krunu. On je dokazao da je njegov pokojni brat Edvard IV, pre nego što se oženio sa Elizabetom Vudvil, majkom dečaka, već bio oženjen (nasuprot tome što ne postoje dokazi da je ta veza bila ozvaničena) sa Ledi Eleonor Batler, pa je stoga brak sa Elizabet bio nevažeći, a deca iz tog braka – nezakonita.
Ričard je 6. jula 1483. godine krunisan za kralja i postao Ričard III od Jorka.
Neposredno nakon njegovog krunisanja njihovog strica, dečacima se gubi svaki trag. Oni su, navodno, zbog sosptvene bezbednosti bili zatvoreni u Londonsku Kulu, i ne postoji dokaz da su je ikada napustili, ali, sa druge strane, ne postoji dokaz ni da su u njoj zauvek ostali.
Godine traženja odgovora
Pre nego što i počne razmatranje o krivcu, treba shvatiti oklonosti na engleskom dvoru u drugoj polovini 15. veka. Ratovi ruža bili su u jeku, zavere su se kovale na dnevnom nivou, a strane menjale istom brzinom. Pisma sa vestima i dogovorima su se slala unaokolo, teško da su i oni tada znali ko je zasigurno bio uz koga; ukratko – niko nije verovao nikome. Svi pretendenti na presto su imali svoju podšku, a nakon smrti Edvarda IV svi oni su pokušavali, po svaku cenu da iskoriste svoju šansu.
Italijanski kaluđer Dominik Manćini, bio je u poseti Engleskoj u vreme stupanja Ričarda III na tron. On je zapisao da su dečaci odmah nakon stričevog krunusanja preseljeni u unutrašnje odaje kule, a kako su prolazili letnji meseci, tako su se njih dvojica sve manje i manje pojavljivala.
Vremenom su počele da se širile razne glasine u vezi sa naglim nestankom Edvarda V i Ričarda od Šruzberija.
Negde je zabeleženo da je jedan lekar izveštavao o Edvardovom zdravstvenom stanju koje se naglo pogoršalo, dok je Manćini pisao da je Ričard svakodnevno molio za oprost grehova jer je verovao da mu se bliži smrt. Okolnosti na engleskom dvoru bile su složene, a odnosi komplikovani; oprost je mogao da traži za mnogo stvari, pa ni to nije ubedljiv dokaz.
Ipak, najšire prihvaćen odgovor na ovu zagonetku jeste taj da je za njihovu smrt odgovoran Ričard III kako bi bio siguran da dečaci neće osporiti njegovo mesto na tronu. Ovu teoriju propagirao je i Tomas Mor, engleski državnik iz 16. veka.
Uz manje ili više neslaganja i svađa, istoričari tvrde da je Ričard III do smrti bio veran svom bratu. Stoga su prsti bili su upereni i u Henrija VII Tjudora i njegovu majku Margaret Bofort, koja je godinama kovala zavere protiv jorkovskih kraljeva kako bi njen sin došao na presto. Henri VII Tjudor je na engleski tron došao nakon pogibije Ričarda III 1485. godine u bici kod Bosvorta. Iako ne postoje dokazi da su oni umešan u smrt dečaka, i ove sumnje su ostale.
Kada je verni vitez Ričarda III, Ser Džejms Terel, nakon njegove smrti, bio uhapšen za veleizdaju, a potom i mučen od strane vojnika dinastije Tjudor, priznao je da je on lično ubio dečake na zahtev njihovog strica. Njegovo svedočenje povećava sumnju u Ričarda III, ali ne daje konačan odgovor zbog okolnosti pod kojima je dao priznanje.
Kada su 1674. godine počele pripreme za obnovu dela Londonske Kule, radnici su, čisteći šut, došli do neverovatnog otkrića. Dva kostura, dovoljno mala da odgovaraju godinama Edvarda V i njegovog brata, ležala su ispod stepenica. U to vreme nije postojala praksa forenzičkog ispitivanja i analiza DNK, pa su mnogi odgovori zauvek izgubljeni.
Skeleti, za koje se veruje da pripadaju dečacima, preneti su u Vestminstersku opatiju gde su sahranjeni. Od tada je više puta zatražena dozvola za ekshumaciju ostataka u cilju dobijanja konačnog odgovora na viševekovno pitanje, ali Crkva Engleske odbija da izda dozvolu za forenzička ispitivanja.
Terel je posle od Henrija VII poslat u Kale,tadaposlednji engleski posed na teritoriji Francuske, da bude guverner.Posle 20 godina ga je konačno Henri dao smatnuti na osnovu dojave da kuje zaveru protiv njega.Ričard III nije ubio prinčeve već Henri sa kojim nastaje nova dinastija Tjudorovaca.