Oko 225 miliona Amerikanaca bira 46. predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Iako se danas smatra “kolevkom demokratije” SAD zapravo imaju jedan od najspecifičnijih predsedničkih izbornih sistemna na svetu o kome, zbog njegove složenosti, i građani ove države slabo znaju i koji, na momente, izgleda svakako, samo ne demokratski.
Ovakav način izbora predsednika je definisan 12. amandmanom na Ustav SAD još 1804. godine. Dakle, nepromenjen važi već više od 2 veka iako su se u međuvremenu političke prilike, pa i sama Amerika, mnogo promenili.
O izbornom sistemu koji vlada u ovoj državi čak i u doba izbora malo se govori, pa postoje mnoge zablude. Evo nekih od njih:
Zabluda broj 1: Postoje samo dva kandidata za predsednika
Izbori u Americi počinju zapravo već početkom izborne godine. U prvim mesecima dve najveće stranke – Republikanci i Demokrate, biraju svog kandidata. Širom države, svako ko ima želju da se kandiduje to može da uradi, a onda se na nivou saveznih država organizuju unutarstranački izbori na kojima se glasa. Glasa se u prostorijama stranki i ti izbori mogu biti zatvoreni (da glasaju mogu samo registrovani simpatizeri stranke) ali i otvoreni (kad može da glasa bilo ok, uključujući i simpatizera ili čak člana druge stranke)
Najveći broj kandidata ovako otpadne ili se i sam povuče, pa u praksi podršku stranke dobija samo neki iskusni ili uticajni pojedinac koji ima resurse da mobiliše najveći podršku. Na završnoj konvenciji i Republikanci i Demokrate potvrđuju svog jedinstvenog kandidata koga će podržati njihovi glasači u svim saveznim državama (bez obzira što su oni možda inicijalno glasali za nekog drugog).
Ipak, čak i onda na izborima ne postoje samo dva kandidata jer uvek postoji i nezavisni kandidat iako mu se u javnosti uglavnom ne pridaje mnogo pažnje.
Zabluda broj 2: Građani Amerike biraju predsednika
Ovo je samo delimično tačno! Naime, građani Amerike na izborima predsednika ne biraju neposredno već zapravo glasaju za svoje predstavnike koji će onda u njihovo ime glasati za predsednika SAD. Dakle, kad Amerikanac glasa, on zapravo poručuje predstavnicima svoje savezne države za koga bi trebalo da glasaju.
Ti predstavnici zovu se elektori i njih određuju političke partije posebno za svaku saveznu državu. Kako je na snazi većinski izborni sistem, bez obzira sa kolikom većinom jedan od kandidata pobedio u nekoj saveznoj državi (razlika može da bude i teoretski samo jedan glas), svi glasovi elektora iz te države idu njemu.
Ovo pravilo ne važi u samo dve američke države – Mejn i Nebraska, gde se broj elektora deli proporcionalno.
Najveći broj država već decenijama su “republikanske” ili “demokratske” pa stranke svoje aktivnosti najviše koncentrišu na tzv. “neopredeljene, klimave” države – Ohajo, Floridu, Pensilvaniju i Virdžiniju.
Zabluda broj 3: Svaki glas vredi isto
Nema svaka država isti broj elektora! Njihov broj se određuje na osnovu broja stanovnika. Najmanje ih je tri, a njihov broj se preračunava sa svakim popisom stanovnika na 10 godina. Ukupni broj elektora je nepromenjen još od izbora 1964. godine i iznosi 538. Da bi pobedio, kandidat mora da osvoji 270 glasova elektora.
Ipak, ovaj sistem nije savršen, pa države sa malim brojem stanovnika ipak dobijaju više elektora nego što im pripada – glas jednog građanina Vermonta vredi koliko glasovi tri građana Teksasa, dok jedan glas iz Vajominga vredi koliko četiri glasa u Kaliforniji.
Zabluda broj 4: Svi Amerikanci imaju pravo glasa
Procenjuje se da oko 11 miliona Amerikanaca živi na tzv. Ostrvskim teritorijama SAD – Portoriku, Američkim Devičanskim Ostrvima, Midveju… Stanovnici ovih zemalja se smatraju građanima SAD, ali ne plaćaju federalni porez, nemaju predstavnike u Kongresu, pa samim tim i ne mogu da glasaju za predsednika SAD.
Ovo je prilično ironično, jer je broj stanovnika Teritorija veći nego u šest slabo nastanjenih saveznih država. Glasanje astronauta iz svemira koji svoje glasove šalju poštom, da i ne pominjemo.
Zabluda broj 5: Elektori moraju da poštuju volju birača
Iako su ih građani delegirali, glasovi ne obavezuju elektore da poštuju njihovu volju. Oni će to uglavnom ispoštovati, ali je bilo i slučajeva da elektor glasa suprotno od instrukcija svoje partije za nezavisnog kandidata ili čak i za protivnika.
U istoriji je ukupno zabeleženo 158 takvih slučajeva, ali oni nikada nisu promenili ishod izbora. Ipak, da bi sprečile svoje predstavnike da ovako “promene mišljenje” u poslednjih 10 godina neke države su uvele kazne koje se kreću od novčanih pa do zatvorskih.
Zabluda broj 6: Pobednik izbora saznaje se na dan izbora
Upravo zbog činjenice da elektori ne moraju da glasaju za onoga za koga su im “snažno sugerisali”, birači iz njihove države, pobednik izbora faktički nije 100 odsto poznat na dan izbora.
Sami elektori sastaju se u Vašingtonu tek šest nedelja posle izbora, dakle u decembru, u telo koje se zove Izborni koledž (Electoral College) i oni su ti koji zvanično biraju predsednika SAD.
Kako je broj predstavnika paran (538) teoretski je moguće da nijedan od kandidata ne osvoji potrebnih 270 glasova. U tom slučaju predsednika bira Predstavnički dom Kongresa, a potpredsednika Senat.
Ako Izborni koledž izabere predsednika glasove potvrđuje Kongres početkom januara. Tada predsednik dobija četvorogodišnji mandat koji počinje u podne Inauguracionog dana – 20. januara u godini nakon izborne.
