Kaže nam da joj je urođeni instinkt više puta spasao život u mladosti, kada je čistom srećom u Budimpešti, o čemu su pisale tamošnje novine, izbegla da bude četvrta žrtva masovnog ubice, koji je zapravo bio njihov porodični kum, pa do toga kako se našla u Australiji.
Udala se mlada, ali ta ljubav nije trajala dugo. Uhvatila je muža u neverstvu, pa na nagovor majke, kreće za Jugoslaviju. Granicu je prešla čistom srećom, ali odluka da umesto venčanog prezimena Sabo, ponovo koristi devojačko Ercer, doneće joj nevolje. Na Zapadu će sumnjati da je bila špijun Udbe jer je naučila i srpski jezik.
Ni u Jugoslaviji nije bilo mnogo bolje nego u Mađarskoj. Kao i mnogi završava u azilantskom pritvoru, slede svakodnevna ispitivanja političke podobnosti, jer su strahovali da je možda ruski špijun.
Život u ljubavi i skladuDo poslednjeg dana Vladine smrti živeli su u ljubavi i skladu. |
– Nismo mogli nigde slobodno da se krećemo, ali ni da radimo. Jedeš samo ono što ti daju, čekaš i nadaš se da će tvoj azil da prihvati neka zemlja. Tu sam naučila srpski jezik, ali mi on baš nije puno pomogao u životu. Iskreno, često mi je i škodio – kaže Ana Bošnjak.
– Kada je Amerika saznala za grupu nas, došli su u Jugoslaviju da bi nas odveli u Italiju. Ali ni tamo nije bilo bolje, držali su nas u još gorim uslovima. Usledila su nova ispitivanja. Naime, katolička crkva je saznala da sam u Mađarskoj već bila udata i živela pod prezimenom Sabo, pa su me optužili da sam bila jugoslovenski špijun. Uz to, bivši muž je tamo bio aktivni komunista. Stavili su me na njihovu crnu listu jer "lažem i jer sam izneverila katoličku veru". Sve je to bacilo dodatnu sumnju da sam špijun – priča nam Ana Bošnjak.
Odlučuje se da sa grupom azilanata pobegne iz pritvora u Napulju. Goli i bosi, pešice stižu do francuske granice.
– Kući nisam mogla, u Jugoslaviji su mi savetovali da nikako ne pokušavam jer ću nestati. Usledilo je dramatično bekstvo, bila sam mršava, iznemogla, ali čvrsta i hrabra. Ni sama ne znam kako sam izdržala. Možda taj moj instinkt da se borim. Prljavi, izgrebani i krvavi, posle više dana, prešli smo granicu bez ličnih dokumenata. Da su nas uhvatili u bekstvu u Italiji, usledila bi robija – kaže Ana.
Boravak u zatvoruPunih godinu i po boravila je po zatvorima, u uslovima nedostojnim ljudskog života – od Zrenjanina, Užica, Čačka, Beograda, Šapca. Radila je teške poslove, a pored fizičke lepote, plenila je pažnju svojom poslušnošću i željom da uči. Posle izlaska iz pritvora, odvedena je da prinudno radi kod doktora Božina, tada poznatog hirurga, koji je pričao mađarski i trudio se da joj pomogne. |
Potom je usledio ništa manje dramatičan put u Pariz, gde Ana provodi tri godine i radi u bolnici. Posle mnogih peripetija, kada je već izgubila nadu, dobila je pozitivan odgovor za iseljenje u Australiju.
Došla je 1959, planirala je da ostane kratko, pa da se pridruži u Kanadi mlađem bratu, koji se već tamo snašao. Ali je 1960. upoznala budućeg supruga Vladimira Bošnjaka.
– Krštenjem 2. marta 1960. u crkvi u Sent Albansu, prešla sam u pravoslavnu veru. Naučila sam srpski i vašu ćirilicu, pa sam posle svom Vladi ispravljala greške koje je pisao – kaže Ana.
– Vlado je bio vojno lice Jugoslovenske vojske, a u Beogradu se oženio u 27. godini. Majka mu je umrla na porođaju, a hranila ga je baka. Sveštenik mu je napisao da ima više godina nego što je imao, pa je sa 14 godina kao krupan momak primljen u vojsku. Imao je već dvoje dece kada su ga Nemci poslali u logor u Nemačku, a žena čekala treće dete. U logoru je saznao da je dobio sina, dok je čekao metak ili završetak rata dobio je razvod braka. Propatio je puno, imao je veliku porodičnu tragediju, a sve je to kao junak krio od svojih Srba u Australiji, gde je došao posle rata – kaže Ana Bošnjak.
– Moj najstariji brat je nestao u ratu. Tata mi je poginuo na ulici tokom američkog bombardovanja Budimpešte na Uskrs 1944. Porodica, gotovo svi su pomrli, a da ih nisam videla – žali nam se Ana.
