S namerom da potraži pomoć i od naših sunarodnika u ovom američkom gradu, mlada monahinja nadahnuto govori o manastiru u kome se zamonašila početkom 2006. godine, o istoriji ovog mesta, njegovom značaju, lepoti i važnosti za živalj okolnih mesta.
Manastir je pre nedavnog požara bio muški, a od pre nekoliko godina u njemu su četiri monahinje i otac Nikolaj, starešina manastira. Svi su vredno zasukali rukave i prionuli na detaljnu obnovu manastirske crkve, konaka za sestrinstvo i konaka za goste.
"Rekli su mi da u Čikagu ima najviše Srba, a ja sam otkrila posle samo nekoliko dana koliko je bogat pravoslavni život naših ljudi u ovom gradu, sa toliko mnogo božjih hramova i voljom naroda da bude sa svojim crkvama i u njima. To je na mene ostavilo vrlo snažan utisak, ta činjenica da su naši ljudi ovde okrenuti veri. Zato se nadam da će i našim molbama za pomoć izaći u susret i pomoći koliko mogu u obnovi našeg manastira", kaže za "Vesti" sestra Sara.
Zima bez grejanjaSestra Sara je, kaže, već sa 14 godina znala da želi da postane monahinja, ali pošto se roditelji nisu s tim slagali završila je Defektološki fakultet i početkom 2006. ipak odlučila da se zamonaši i Bogu služi do kraja života. |
Već četiri godine oni nastoje da obnove manastir Tomić, jedan u nizu manastira pored Velike Morave.
"Blizu smo Jagodine i Svilajnca, u prelepoj prirodi, na skrivenom mestu između dva brda, pored same reke. Ne znamo tačnu godinu osnivanja manastira, postoji verovanje da potiče iz vremena vladavine despota Stefana Lazarevića. Verujemo da je neki od njegovih vlastelina podigao ovaj manastir. Za vreme Turaka manastir je pljačkan, uništavan, ali je nekako preživeo teška vremena. Za njegovu duhovnu obnovu zaslužni su hilandarski monasi. Na nesreću, u isto vreme kada je 2004. godine goreo Hilandar, goreo je i naš manastir i u tom požaru je potpuno izgoreo stari konak. Tada su u manastiru bila trojica monaha, a 2005. godine otac Nikolaj dobija blagoslov vladike braničevskog gospodina Ignjatija da uzme ovaj manastir."
Otac Nikolaj posle toga sa dve monahinje dolazi u manastir i tada počinje obnova.
"Kasnije se priključujemo i nas dve, tako da smo u manastiru sada sestra Tekla, sestra Vanja, sestra Gordana i ja. Sada nastojimo da završimo započete radove i jedva čekamo trenutak da manastir ponovo oživi, da počnu bogosluženja, da možemo da krenemo sa redovnim služenjem svete liturgije."
(Opširnije u štampanom izdanju "Vesti" za 7. 1.)
