Da život piše romane potvrđuje i uzbudljiva biografija Mirka Vučurevića, poznatog fudbalskog radnika i biznismena, koji je preminuo 13. avgusta posle teške bolesti.
Rođen je 12. februara 1937. u porodici hercegovačkih kolonista u Banatskom Dvoru, pored Zrenjanina. Došli su iz sela Zupci kod Trebinja. Od situacije da nema šta da jede i obuče dogurao je do čoveka kome su sva vrata otvorena. Vozio se privatnim avionom, ali nikada nije zaboravio poreklo i svoje Dvorane. Da život ima i naličje govori i činjenica da je pogrešnim poslovnim potezima pao na niske grane i život okončao u iznajmljenom stanu!
Njegov život u stvari je kanalisao – magični sport. Od igrača lokalne Budućnosti stigao je, zahvaljujući fudbalu, ali i šamaru, do vlasnika fabrike satova Nivada u Švajcarskoj!
Uvek je svrstavan u red najbogatijih Srba u dijaspori, ali nije bio pijani bogataš čak ni u Ženevi gde je proveo najveći deo života. Ponašao se prirodno i najviše je voleo da vreme provodi sa ljudima iz naroda. Samo su oni mogli od srca da ga nasmeju, uz poneku čašicu, pesmu i obavezno meze. A bio je dobrotvor kakav se ne sreće često.
Ljubav u Paraćinu
U svoj Banatski Dvor je, posle ratova, doveo i obezbedio oko 300 izbeglica iz Bosne i Hercegovine. Sazidao je Hram Svete Petke koji je kasnije poklonio Srpskoj pravoslavnoj crkvi, školu “Đura Jakšić” (fiskulturna sala, info kabinet…), a u sklopu školske zgrade se nalaze i seoska biblioteka i predškolska ustanova. Asfaltirao je puteve, napravio fudbalski stadion i reformisao FK Budućnost. Sva deca iz Dvora dobijala su novogodišnje paketiće, a mnogi humanitarnu i pomoć prilikom zapošljavanja. Mirko je veliku podršku imao u braći Vojislavu, Ljubomiru, Danilu, Obradu i Branku.
Dvor se pojavljivao na fudbalskoj mapi. Preskakali su rang po rang, u kupu su uzimali skalpove velikanima, a stadion “Mirko Vučurević” bio je prvi privatni u zemlji. Kapaciteta 3.500. Zamislite, u mestu koje ima samo 900 žitelja! Ulaskom u fudbalsku elitu postali su zanimljivi i Ginisu!
Školu života učio je igrajući fudbal u Vojvodini, Železničaru iz Zrenjanina, Rusandi, Jedinstvu iz Paraćina (gde je upoznao suprugu Radmilu), Varteksu iz Varaždina i Švajcarskoj.
– Jedva sam se oženio – govorio je svojevremeno.
– Radini nisu hteli da čuju da se uda za fudbalera, ali je na kraju pobedila ljubav. Čak sam se zbog njenih suza vratio, posle samo pola godine, iz Varteksa.
Tračak nade pojavio se kada je sreo Luku Maleševa, fudbalera Crvene zvezde, sa kojim je bio cimer u novosadskim danima. Uspostavljen je kontakt sa Lazarom Tasićem. Igrao je za francuski Bulonj. Mirko se se rado prisećao:
– Nisam prošao probu i bio sam bio tužan. Ipak, Tasić me, u toku šetnje na Lamanšu, tešio: “Jednog dana ti ćeš doći po mene mercedesom”, a ja nisam mogao da kupim ni lutku tek rođenoj ćerki!
Otkaz zbog šamara
Naredni pokušaj još veći izazov – Sošo, klub fabrike automobila Pežo. Zvezda je bio Dobrosav Krstić. Nije mu puno trebalo da otkrije Mirkov “talenat”, pa ga je uputio kod komšija. Preko granice u švajcarski Granž klub, koji je pripadao fabrici satova Nivada. Vučurević se seća i prve apanaže:
– Dobio sam 15.000 dolara što je u ono vreme bila velika suma. U tom klubu sam bio stalni član prve ekipe. Ipak…
Poput Mirka poseban talenat nije imao još jedan fudbaler iz Jugoslavije – Miroslav – Ćiro Blažević, koji je već tada planirao da se posveti trenerskom poslu. Pošto je završio srednju ekonomsku i Vučurević je tražio uhlebljenje.
I posrećilo mu se. Uz pomoć kluba počeo je da radi u fabrici, jer od fudbala nije moglo da se živi. Kao u filmu. Fizikalac, regler, predradnik, a kada se razboleo šef odeljenja, direktor ga je unapredio. Već tada Vučurević nije dao na sebe. Ovako je to objašnjavao:
– Prihvatio sam ulogu šefa uz jedan uslov: da odlučujem ko će da bude otpušten. Direktoru je to bilo čudno, ali je prihvatio moj stav. Sve sam tada znao da radim, pa sam sebe doživljavao kao nezamenljivog. Ali, došao je crni “petak”. Prišao mi je Anri, muž gazdine bratanice i pitao me: “Gde je Manolo?” A Manolo je bio mladi Španac kome sam dao 10 slobodnih dana jer se ženio. Nisam znao da na to nemam pravo. Anri se okrenuo i glasno rekao: “Prljavi stranci.” Pitao sam ga šta je rekao. Ponovio je. Onda sam ga, onako muški, ošamario! Dobio sam momentalni otkaz. To je za mene bio kraj sveta. Izašao sam iz fabrike, ali tražio sam da me u ponedeljak primi gazda.
Maks Šnajder, vlasnik Nivade, nije bežao od razgovora. Maks je tražio da se Srbin izvini, a od Anrija da primi izvinjenje. Vučurević nije prihvatio predlog. U većem društvu svojevremeno se prisetio tih dana:
– Maks je bacio naočare na sto i rekao: “Nećeš da se izviniš?” A ponovio sam uz objašnjenje: “Ne. Ja nisam razbojnik! Povredio me je kao čoveka pred 35 ljudi koji me vole kao oca.” Gazda je, potom, pitao Anrija šta on misli. A Anrijev odgovor je bio: “On ili ja.” I gazda mi je tada rekao: “Idi u proizvodnju”, a Anriju: “Kako hoćete.” I… Mirko je, ipak, ostao u Nivadi.
Od Pekinga do Buenos Ajresa
Napredovao je do trgovačkog putnika. Posao je cvetao iako su ga saplitali na svakom koraku. Nije se predavao. Uspeo je da sa Nivadom uđe u trgovinski lanac Mitros i to je bio preloman trenutak, ali nije bilo lako.
– Krenuo sam na ove pregovore, kao na ruski rulet. Naravno, nije mi u pitanju bio život, ali jeste novac, ugled i opstanak u Švajcarskoj. I ugovorio sam prodaju tri stotine hiljada satova i proglašen sam za najboljeg menadžera u Švajcarskoj!
Usledilo je novo iznenađenje za Šnajdera koji se u poslu snalazio kao vidra u vodi.
– Doveo me je na sastanak sa akcionarima i, uz sve čestitke i lepe reči, pitao: “Gospodo, kako mi da se zahvalimo Mirku?” Svi su ćutali, a ja sam digao ruku i rekao: “Otkako su Feničani izmislili novac, reči zahvalnosti mogu da se izraze i na taj način.” “Dobro, nema problema. Kaži”, rekao je gazda Šnajder. Na listu papira, napisao sam 250.000 franaka! Gazdi je malo zadrhtala ruka, ali taj novac mi je isplaćen uz plaćen porez. Istoga dana sam imenovan za glavnog menadžera, a posle izvesnog vremena i za direktora prodaje.
Bilo je krajnje vreme da se u njegov život uključe i zverke sa naših prostora. Putovao je od Pekinga do Buenos Ajresa! Ali, u trgovačkom poslu osnovna uputstva dobio je od ljudi iz Geneksa i Ineksa, nekad naših najboljih trgovačkih firmi preko kojih je prošao novu životnu školu. Oni su mu otvorili sva vrata u Jugoslaviji i svetu. Brzo je shvatio da nema trgovine bez bez trampe – u svakom smislu. Po principu on njima satove, oni njemu svilu, patike, žito…
Nivada više nije bila samo fabrika satova već, zbog načina Mirkove trgovine, mnogo više od toga: veliko izvozno-uvozno preduzeće. Vremešni Šnajder nije imao dilemu. Pozvao ga je u kancelariju.
– Mirko, moje vreme polako ističe. Imam dva sina, ali baš i nisu za posao. Zato tebi ostavljam fabriku pošto sam siguran da će nastaviti da funkcioniše, samim tim i oni će biti obezbeđeni!
Grom iz vedra neba, ali i prilika kakvu vispreni Vučurević nije propustio. Uslov je bio da Šnajder ostane u firmi dok bude mogao da hoda. I tako je odrpani Hercegovac, s početka priče, 1991. postao vlasnik Nivade, a gazda Maks je ostao još četiri godine, do smrti.
Nikada nije krio koja je šifra za uspeh:
– Pošten odnos prema radu i pažljivo slušanje ljudi koji su mi bili naklonjeni. Naravno, veoma je važno i prepoznati sreću, u svim odnosima, čuvati je i negovati.
Brak sa Radom, koja je malo pre njega otišla na onaj svet, oplemenilo je rođenje ćerke Vukosave, kasnije poznate kao Vukica koja je jedno vreme bila predsednik kluba.
Zahvalnost Maksa Šnajdera
Poslednjim pismom koje je čitao rabin, uoči Šnajderove sahrane, Vučurević se još jednom našao u epicentru zbivanja.
– U svojim poznim godinama upoznao sam, i angažovao, čoveka, koga sam zavoleo kao svog trećeg sina i koji je dva puta spasao Nivadu od bankrota. Njegovo ime je Mirko Vučurević. Njemu sam zahvalan do današnjeg dana…” A i ja sam njemu zahvalan, još više. Kao i mom Mitru, koji mi je dao život. I dok je rabin čitao to Maksovo pismo nisam mogao, bez obzira na sav moj hercegovački ponos, da zadržim suze. Plakao sam, što kažu Vojvođani, kao kiša – govorio je Vučurević.
Skupo plaćena naivnost
Budućnost iz Banatskog Dvora je 2003/04. i 2005/06. igrala u elitnoj ligi Srbije i Crne Gora, a od polovine sezone preselila se u Zrenjanin gde se prethodno ugasio slavni Proleter. Klub je promenio ime u Banat, ali nije naišao na dobrodošlicu u Karađorđevom parku, iako je vremešni objekat Vučurević renovirao svojim sredstvima. Optuživali su ga da je uticao na gašenje Proletera, što uopšte nije tačno. Zrenjaninci su sami sebi iskopali raku.
Slično se desilo i Banatu zbog “slučajeva Bambi Tošić i Bareto” kada su ostajali bez planiranog novca, a oduzimani su im i bodovi. Koliko je bio dobar u biznisu, Vučurević se u fudbalskim vodama nije uvek najbolje snalazio. Mnogima je (često iz najbližeg okruženja) verovao na reč što mu se obijalo o glavu.
Ponosni Hercegovac
Kao ponosni Hercegovac nikada nije pristajao na kompromise. Pred polufinale Kupa 2004. protiv Obilića najavio mu se aktuelni fudbalski radnik. U vidu posrednika izneo je predlog: “Pustite Obilić, zauzvrat ostajete u ligi. U suprotnom…”
Mirko ga je gotovo izbacio iz kancelarije u Nušićevoj čiji zidovi bi imali puno toga da ispričaju. Njegov moto je bio:
– Fudbal bez uzbuđenja i dramatike baš ništa ne znači, a najlepši je trijumf malih nad velikima.
Budućnost je savladala “vitezove” i izašla na megdan Zvezdi. Brzo je presudio Žigić, koji je ubrzo isključen, pa su crveno-beli jedva odoleli. Izašli su u Evropu. Poraz od Maribora 1:2 nije neutralisao gol Novakovića u Ljudskom vrtu. A da… Budućnost je, naravno, ispala iz lige posle zakulisnih radnji i poraza 1:2 na Karaburmi od OFK Beograda i prethodne pobede, gle čuda, čačanskog Borca na Vračaru protiv Obilića.
Pomoć crno-belima
Vučurević je skoro dve decenije bio član najužeg rukovodstva Partizana. Neretko nesebično je davao iz svog džepa. Imao je i plaćenu funkciju, ali nikada nije uzimao novac. Vučurević nije imao dilemu:
– Partizan može bez svakoga, ali ne i bez Žarka Zečevića. On je alfa i omega našeg kluba, sporta uopšte. Poštujem rad i Ćurkovića i Bjekovića, ali Partizan jednostavno ne može bez svog generalnog sekretara.
Nije tajna, potajno se nadao da će biti predsednik crno-belih, ali tu počast nije doživeo.
– Bio bih presrećan, ali znam da je to samo želja koja se nikada neće ostvariti.
Bez stranačke karte
Svašta se govorilo o Vučurevićevoj političkoj i angažovanosti u pojedinim službama. Spominjan je i u “duvanskoj aferi”. Nije krio veliko prijateljstvo sa Mihaljom Kertesom, dugogodišnjim direktorom Uprave carina SRJ i Jovicom Stanišićem, bivšim načelnikom Službe državne bezbednosti.
– Nisam nikada bio, niti ću biti član političke stranke – govorio je Vučurević. – Ja sam čovek biznisa, volim svoj posao. Bio sam i to ne krijem dobar sa Titom, pa sa Miloševićem, Koštunicom… Poštujem svakog predsednika.
Stasavanje u Banatskom Dvoru
Vučurević je bio Partizanov vojnik, dolazilo je dosta igrača i trenera (Tešović, Drinčić, Baljak, Paunović…) iz crno-belog, ali i crveno-belog tabora. U timu iz Banatskog Dvora stasali su: Dunjić, Beljić, Tintor, Mitrović, Mićović, Vasić, Kovačević i mnogi drugi koji su tražili put do tima Crvene zvezde.
Iće, piće i sat na poklon!
Fudbalski stadion “Mirko Vučurević” u Banatskom Dvoru otvoren je 6. septembra 1996. godine u prisustvu velikog broja zvanica iz sveta sporta, fudbala, ali i estrade. Bilo je ića i pića, a svi gosti dobili su na dar sat marke nivada. Neki i više u zavisnosti koliko su se puta vraćali u red!
